У тишини пустог села Безбрадице код Кистања

На свега три километара од Кистања, на далматинском кршу, у срцу Буковице, угнездиле су се Безбрадице.

Више село него заселак, а ипак Безбрадице многи сматрају делом Кистања. У 46 најчешће празних домова живи свега исто толико душа, углавном оних у поодмаклој животној доби. Пролазећи сеоским улицама, тешко је кога и срести. Први знаци долазећег пролећа из домова извуку тек покретнију старчад да, што би сами рекли, „ухвате зера Сунца“.

– Безбрадице јесу кистањски заселак који је најпознатији по томе што се презимена Безбрадица и Крнета најраније спомињу на овим просторима. У записима који се налазе у манастиру Крка, постоје подаци да спомињање ових презимена датира још са краја петнаестог и почетка шеснаестог века. Изградњом храма 1537. године Безбрадице постају и својеврстан центар духовности, али и гарант опстанка народа у овом крају. Како је ово, тада, била провинција уз саму границу, а седам година пре изградње цркве манастир Крка био је порушен и похаран, за народ је била од немерљивог значаја дозвола да се изгради овај духовни центар за тадашњи народ – објашњава професор Илија Безбрадица.

Црква делила судбину народа

Храм посвећен Преносу моштију Светог Николаја је својеврсна историјска читанка овог краја, јер је за пет векова постојања био и остао центар свих сеоских догађања, место туге, али и место радости.

– Црква је и у добрим и лошим временима делила судбину свог народа. На овом месту сахрањена је Ангелина Трбојевић рођена Тесла, иначе сестра нашег највећег научника Николе Тесле и песник, политичар, правник и драмски писац Мирко Королија. Овде се народ окупљао и у радости и у жалости и сва битна дешавања везују се управо за ово место – истиче професор Безбрадица.

Један догађај из прошлости, посебно сведочи о привржености народа цркви, али и његовој сналажљивости у најтежим временима.

– Тај догађај датира из 1944. године, дакле из Другог Светског рата, када су Немци минирали цркву. Наиме, како се свуда около простире поље на којем се чувала стока, мештани села су се неретко пењали на сам звоник како би одатле боље видели где се она налази. Немци су, тада, двогледом видели из Кистања да ли се неко пење и да ли се нешто дешава. Често би помишљали да се ради о некој партизанској извидници и одмах би отварали ватру, пуцали ка звонику. Једнога дана им је то досадило и минирали су звоник храма. Приликом тог догађаја, звона са храма су пала на земљу, али нису била оштећена. У међувремену, док су Немци пристигли, мештани су подигли звона и сакрили их у једну гробницу поред цркве. Ту су остала сачувана и враћена су када је звоник поново обновљен 1961. године – препричава проф. Безбрадица.

Судећи по великом гробљу да се наслутити, и да нико ништа не каже, да је у Безбрадицама, као и у суседним Кистањама, живота било на претек. Гробље је данас тихи сведок негдашњег живота, снаге и издржљивости некадашњих становника овога краја. Иако у у самом селу, Безбрадицама, пламен животне свеће само што није утонуо у вечни мрак, Љубица и Мирко Безбрадица, након педесет година проведених у Немачкој, одлучили су да се врате у родни крај, тамо где су рођени и одрасли. Направили су кућу, сазидали ограду, а нове радове планирају од пролећа.

– Ја нисам рођена у Безбрадицама већ у суседном Колашцу, али сам се овде удала и одлично памтим живот и село из тог периода. Пре овог несрећног рата било је лепо и народ је фино живео. Људи су били запослени, ту су биле две фирме, сви су кући имали нешто своје. Било је народа, доста деце, а данас је све пусто, једино ти старци што су остали или се вратили да живот окончају овде. Ми смо радни век провели у Немачкој, а сада кад нам је доста и рада и града, вратили смо се овде где нам је некада било лепо, где имамо свој мир. Штета је само што нема више народа, што нема деце у селу. За младе људе овде опет и нема неке перспективе, нема посла, нема много ни избора ни могућности па није ни чудо што се нико не враћа. Овде су идеални услови за људе који окончају свој радни век, оне који имају нека примања па могу уживати у миру, природи и чистом зраку. Сви кажу како је лепо, али нико не може живети само од природе и чистог зрака – појашњава Љубица.

Нигде као код куће

Ни једна страна земља, па ни Немачка, не може човеку пружити то што има у својој кући, месту где се родио и одакле је потекао. Младе године изискују неке своје потребе, човек се ради и мучи да би опстао, али га та вечита носталгија константно враћа у прошлост, повлачи ка коренима. Зато су и Љубица и Мирко одлучили да се врате на своје. Оно што су у Немачкој муком зарадили, данас са радошћу улажу у свом дворишту у Безбрадицама.

– Рођен сам у овом селу и мени је тада било и лепше и боље него сада. Нас је у кући било десетеро деце, и све нас је живот одвео на различите стране. Ја сам отишао са шеснаест година у Делнице, тамо изучио столарски занат, вратио се овде да одслужим војни рок а потом преселио у Немачку. Пуних четрдесет и осам година сам провео радећи, далеко од свог краја, у туђој земљи. Након свих дешавања која су се овде збила, када сам први пут дошао у село на десет-петнаест дана, знао сам да ћу се овде вратити, и ни једно друго место није долазило у обзир. Само сам овде свој на своме, међу својим народом, на својој земљи, и шта друго да пожелим? Након свега проживљеног, рађе бих овде сам хлеб јео него на било ком другом било шта да пожелим. Тужна је само чињеница да нас је мало и да нас је све мање из године у годину. Ево, баш пре неки дан сам бројао, некада нас је било око 250 становника, а ја сам сада набројао нас 46 који смо стално овде. Рат нас је расуо на све стране света, скоро да нема државе у којој не можете наћи неког да је бар пореклом одавде – прича Мирко Безбрадица.

Запуштена земља не може да рађа

Иако у Безбрадицама данас живи свега нешто више од четрдесетак старијих мештана, Мирко се, истиче, ни једног тренутка није покајао због повратка у родно село. И он се, баш као и супруга му, слаже са тим да за млађе генерације у селу, бар тренутно, нема перспективе за нормалан живот. У време његовог одрастања, много се више а и теже радило, али су људи имали бар неки вид сигурности.

– Ипак се то време не може поредити са овим данашњим. Из сваке куће бар један је човек био запослен. У Кистањама смо имали творнице „Твик“ и „Јадран“, затим железницу, пољопривредну задругу, аутобуску станицу, ма све што је било потребно, и само један човек није био запослен, али зато што није хтео да ради па је сам дао отказ. Друго, њихови родитељи, односно људи који су већ били у пензији, кући су држали стоку, радили баште, производили све оно најосновније што треба једном домаћинству. И данас људи држе стоку, најчешће овце, али ти људи су углавном сами, нема им ко помоћи а само од тог посла тешко могу преживети. Сигурног посла више нема. Од сточарства би се могло пристојно живети али треба радна снага, требају здрави и способни људи, а у овом селу смо супруга и ја међу најмлађим становницима, то вам све говори. Поље на којем су некада успевале готово све врсте житарица, обрасло је смреком и коровом, а запуштена земља не може дати род – мудро ће Мирко.

На далматинском кршу никада и није било лако опстати, али живота још увек има, каквог-таквог, кажу поносити Далматинци, верујући да ово село неће ишчезнути са мапе живота. Но, док се неко ново чудо не деси, остају Безбрадице у све гласнијој тишини Далматинске Буковице. Остају огрнуте оним чега, за разлику од људи, никада није мањкало, кршом и каменом, чекајући на нека нова поколења да их снене разбуде, да их оживе новим колевкама, старом песмом и новим надама. Чекају да им удахну дашак живота, бар налик на онај који су многи сачували у својим најлепшим успоменама.

Вест преузета са: srbi.hr