Усташе се враћају кући
Након извјесне забране усташког дернека на Блеибургу комеморација ће се, према најавама, преселити пред Цркву хрватских мученика на Удбини. Уз благослов и знање Каптола, крајње десно крило Католичке цркве припремало је овај простор, с врхунцем у замисли миксања костију у „свехрватском гробу“, цијелу једну декаду.
На службеној страници Цркве хрватских мученика на Удбини попис је 249 плоча с натписима у спомен на „хрватска стратишта“ кроз све епохе хрватске повијести. Доносе их грађани, удруге и различите организације ради изградње меморијалног зида у дворишту цркве. На зиду је у међувремену постављена и плоча коју је донијела особа чији идентитет нисмо успјели утврдити, с натписом „Јасеновац, 1941. – 1948.“.
Оне три послијератне године вишка, од 1945. до 1948., јасна су алузија на „комунистички логор смрти“ који службена повијест не познаје. Будући да такву причу без икаквих доказа промовира искључиво крајње десна хисториографија, у складу с њиховим наративом треба проматрати и четверогодишње ендехазијско, ратно раздобље. А то је сасвим другачија сторија од хисториографски утврђених чињеница о том логору смрти. Плоча с овим годинама, наиме, сугерира да ограђени простор уз Саву за вријеме усташке власти није био погон за убијање индустријских размјера, већ радни и транзицијски тор за идеолошки непоћудне: умјесто више од 80 тисућа Срба, Жидова, Рома и комуниста ондје је – подучава цигла – страдала свега која стотина или тисућа људи, претежито непријатеља режима из хрватског етничког корпуса, и то због здравствених компликација узрокованих вирусним инфекцијама.
Док на блајбуршком пољу стоји натпис „У част и славу погинулој хрватској војсци, свибањ 1945.“, у удбинској верзији људи ће свијеће палити и жртвама Јасеновца „од 1941. до 1948. године“
Остваре ли се најаве о пресељењу средишње комеморације с Блеибурга на Удбину, описана лаж која краси камен поред Цркве хрватских мученика више неће бити само опасни напис неозбиљних надрихисторичара, него дио крајњег одредишта годишњег ходочашћа више десетака тисућа људи. Док на блајбуршком пољу стоји натпис „У част и славу погинулој хрватској војсци, свибањ 1945.“, у удбинској верзији људи ће свијеће палити и жртвама Јасеновца „од 1941. до 1948. године“. Овај натпис и његово значење доводе до јасне дистинкције између аустријске комеморације и њезине будуће хрватске алтернативе: неће бити ријеч само о злоупораби сјећања на побијене усташе и цивиле као алибију за слављење фашизма – како је то недавно описала аустријска влада – већ и о бестидном понижавању жртава те идеологије. Уз битан додатак: „част и слава“ неће припадати мученичкој „хрватској војсци“ само зато што је убијена, него зато што је прије тога и убијала.
К томе, изведба комеморације бит ће пуно једноставнија него досад: вјерски организатор, Католичка црква у Хрватској, више неће требати мољакати дозволе надлежне аустријске браће, од које је задњих година добивала одбијенице јер нису жељели судјеловати у проусташкој злоупораби олтара, нити ће у Хрватској посјетитељи морати скривати контроверзна покривала за тијело и главу једнаким интензитетом као што су то радили пред аустријским чуварима реда. Ако су критичари комеморацију на Блеибургу називали „усташким дернеком“, замислимо тек размјере истоврсне идеолошке раскоши на хрватском територију.
Вијест да ће се масовно комеморирање на Лојбашком пољу у изведби Почасног блеибуршког вода због извјесне аустријске забране замијенити Удбином осванула је на насловници једног од прошлотједних издања Вечерњег листа. Неслужбену информацију протурио им је неименовани извор близак власти, што значи да она тек треба добити службену потврду. Но с обзиром на дугогодишње активности Католичке цркве на Удбини, мало је која локација адекватнија од ње за овај догађај. Уз благослов и знање Каптола, националистички одред хрватског клера припремао је овај простор цијелу једну декаду.
За морбидни приједлог потребно је пуно више од замисли Католичке цркве, првенствено политичка одлука државне власти. Судећи по иступима надлежног министра Томе Медведа, немају ништа против
Отуд с великом сигурношћу можемо тврдити да натпис с почетка не значи одавање пијетета жртвама фашизма, него етичку, цивилизацијску и – ако ћемо њиховим лексиком – религијску абоминацију. Креатори удбинског крижног пута хрватског народа кроз повијест, укључујући и 1945., репрезентанти су крајње десног крила Католичке цркве. Они су задњих година подржавали рад организација које најинтензивније шире неистине о послијератном логору Јасеновац, величали су усташке ратне злочинце и у службеним вјерским гласилима предлагали ретроактивну рехабилитацију НДХ уз избацивање ЗАВНОХ-а из Устава. У науму да Удбина постане централно мјесто хрватског жртвословља, упарили су се с цивилима из Хрватске и Босне и Херцеговине који с њима дијеле једнако одиозну перцепцију хисторије.
Све до прије годину дана предводио их је умировљени госпићки бискуп, покојни Миле Боговић. Без њега је заправо немогуће замислити будућу удбинску комеморацију. Почевши дословно од темеља, успио је изградити тамошњу Цркву хрватских мученика. Од почетка је имао идеју изградње нечега што је назвао „свехрватским гробом“ на оближњем Крбавском пољу у који су, по његовој замисли, требале бити пресељене све кости неидентифицираних Хрвата из разних хисторијских периода, без обзира на локацију њихова проналаска. Он је, према идеји покојног бискупа, требао представљати почетну станицу крижног пута од око два километра, све до задње постаје испред Цркве хрватских мученика, гдје се налази она јасеновачка плоча. Крижни пут је и успостављен задњих неколико година на овој локацији, поводом Дана хрватских мученика. У свибњу ове године Хрватска бискупска конференција на истој траси је организирала комеморацију за жртве Блеибурга, којој је назочило око тисућу грађана. Но досадашњи удбински комеморативни концепт је био релативно мален и у нескладу са знатно већим Боговићевим апетитима. План му је био да свака бискупија направи по једну постају тога пута и да се значајно повећа број ходочасника. Развојем догађаја у Аустрији извјесно је да ће добити постхумну сатисфакцију.
Покојни бискуп Миле Боговић (Фото: Душко Јарамаз/ПИXСЕЛЛ)
Покојни бискуп Миле Боговић (Фото: Душко Јарамаз/ПИXСЕЛЛ)
Недуго након што је 2000. године именован бискупом Госпићко-сењске бискупије, Боговић је у јавности дошао на глас као један од предводника националистичког крила у редовима свећеника тога ранга. Био је међу првим бискупима који су одржали мису на Блеибургу. Писао је протестно писмо кад је влада Иве Санадера скинула спомен-плочу Мили Будаку испред цркве под његовом управом и до краја живота давао контроверзне изјаве везане уз Други свјетски рат. У једном интервјуу прије неколико година говорио је о „лажима у Јасеновцу“. Вјеру у њихово „разобличавање“ дао је у руке Игора Вукића и свећеника Стјепана Разума, чланова Друштва за истраживање троструког логора Јасеновац који су најзаслужнији за метастазу лажи о усташком радном логору и послијератном комунистичком губилишту, која је као концепт испостављена на спомен-плочи с почетка текста. Удбина је, уз благослов врха Католичке цркве у Хрватској, у његовим рукама требала представљати „меку“ вјерског националистичког жртвословља.
Хрватска бискупска конференција одлучила је 2010. године основати Комисију за хрватски мартирологиј и поставити Боговића на њезино чело. Поводом оснутка новог црквеног тијела, Боговић је навео да им је главни задатак „пописати своје мученике који су знали живјети и умријети за друге“. Тако су убијени усташе – за живота потенцијални починитељи ратних злочина монструозних размјера – самим називом комисије и образложењем бискупа проглашени мартирима врхунаравних врлина. Оснутак ове црквене комисије био је у неку руку њихова реакција на небригу цивилних власти за пописивање и збрињавање посмртних остатака неидентифицираних (послије)ратних жртава. У вакууму који је настао због непостојања службене државне институције за ове активности, Боговић ју је видио као својеврсну сљедницу угашене саборске Комисије за утврђивање ратних и поратних жртава, у народу познате као „Вукојевићева комисија“, назване по саборском заступнику ХДЗ-а и каснијем уставном суцу Вици Вукојевићу. До 2000. године та је скандалозна комисија утврдила да су 90 посто злочина у Хрватској тијеком и након Другог свјетског рата направили партизани, девет посто четници, док је за само једно од 700 гробља, колико их је Комисија открила, установљено да су починитељи злочина усташе, а за три њемачка војска. Врхунац извјешћа био је Јасеновац: ондје је, по истраживању Комисије, страдало 2238 особа, претежито од болештина. Поред бројке која је за отприлике 81 тисућу људских бића мања од оне којом баратају у Спомен подручју Јасеновац, ту је био и контроверзни закључак о „политичкој одлуци да се посмртни остаци свих жртава Другог свјетског рата из масовних гробишта достојно покопају на подручју Јасеновца (преуређење Меморијалног подручја Јасеновац)“. Радило се о оживотворењу Туђманове идеје „помирбе“ усташа и партизана, по узору на шпањолског фашиста Франца. Идеја је због међународног притиска окончана (изгубљеним) судским поступком против новинара Ферал Трибунеа, који су Туђмана успоредили с Францом, а његов наум назвали „миксањем костију“.
Осим што је Комисија за хрватски мартирологиј у својим истраживањима користила и прикупљене податке Вукојевићеве дружине, Боговићев „свехрватски гроб“ представља својеврсну реинкарнацију Туђманове идеје о „помирби“, истина на другој локацији и уз одређене преинаке. У Јасеновцу су, поред постојећих жртава фашизма, требали стајати споменици жртвама Блеибурга и Домовинског рата. У актуалној иначици фокус Цркве хрватских мученика је на жртвама Блеибурга и Домовинског рата (Вуковар). Умјесто усташких жртава, трећи ступ мартирологија су Хрвати који су од Турака бранили предзиђе кршћанства у Крбавској битци. Ако се тко пожали да мањка Јасеновац, ено га на оној плочи, све поткријепљено радом Вукојевићеве комисије и Друштва за истраживање троструког логора Јасеновац. Срчика пројекта „свехрватског гроба“ је, к томе, покапање искључиво неидентифицираних жртава. Ако није познато њихово име, није немогуће замислити да ће поред усташа и хрватских цивила у њему бити „смиксане“ кости нациста, оригиналних фашиста, нехрватских партизана или четника.
Но за морбидни приједлог потребно је пуно више од замисли Католичке цркве, првенствено политичка одлука државне власти. Судећи по иступима надлежног министра, они немају ништа против. Још 2016. године Боговић је скицу представио министру бранитеља Томи Медведу. Двије године послије, Медвед је пројект назвао „националним интересом“ и „неминовним интересом Министарства хрватских бранитеља као надлежне институције за проблематику посмртних остатака жртава Другог свјетског рата и послијератног раздобља“. То је, у пријеводу, значило државну помоћ у финанцијама и изведби и то, како су нагласили из Министарства, у партнерству с иницијаторима идеје, удругом Свехрватски гроб – гробље мира. Основао ју је управо Боговић 2017. године, као окупљалиште представника Цркве и свјетовних жртвослова. Одговор на питање тко ће изгурати пројект након Боговићеве смрти и каква ће га идеолошка потка красити налази се у најужем чланству ове удруге. Покојни бискуп основао ју је у сурадњи с Антом Бељом, познатим ХДЗ-овцем из Туђмановог раздобља, актуалним предсједником крајње десног Хрватског жртвословног друштва, који је у недавном ревизионистичком документарцу о усташком логору за дјецу у Сиску изјавио да је Јасеновац био „прихватни центар“. Као члан њиховог Хрватског националног етичког судишта, за велеиздају је изрекао осуде Стјепану Месићу, Иви Јосиповићу, Зорану Милановићу, Милораду Пуповцу, Весни Тершелич, Титу и другима. Бељо је и у управном одбору Хрватског културног вијећа, које је с Хрватским жртвословним друштвом 2017., на годишњицу ослобођења дјеце из усташког логора Јастребарско, обиљежило „годишњицу партизанског напада на Дјечји дом“. Мису је тим поводом држао бискуп Боговић. У оснивању удруге Свехрватски гроб – гробље мира судјеловао је и Фрањо Талан, допредсједник Хрватског жртвословног друштва, који је деведесетих био шеф вараждинског одсјека Вукојевићеве комисије. Боговићев замјеник је херцеговачки фрањевац Миљенко Стојић, који је у једном тексту вјерницима понудио да изаберу између „југославенске“ истине о Јасеновцу и оне коју нуди Игор Вукић у својим књигама. Представник иницијалне петорке је и повјесничар Јуре Кришто, иначе члан Комисије за хрватски мартирологиј. Чланство у овој Комисији ХБК-а дијели с Бељом, Таланом и ликовима попут крајње десног повјесничара Јосипа Јурчевића. У управни одбор удруге именован је, међу осталима, Анте Бежен, умировљени методичар хрватског језика и новинар. Бежен је био извршни уредник „Лексикона Личана“ у којем су нанизане афирмативне биографске цртице низа високих усташких дужносника и ратних злочинаца, од Андрије Артуковића до Јуре Францетића. Супотписао је низ ревизионистичких биографија истурених усташа попут Јурице Фрковића, који је по „Лексикону“ „обранио“ Госпић од партизана, или усташког министра унутарњих послова Мате Фрковића, који је из руку Енглеза „ослобођен на интервенцију вјештих хрватских родољуба“. У управни одбор именован је и Илија Врљић, умировљени генерал ХВО-а и водитељ Одјела за Други свјетски и Домовински рат Хрватског народног сабора БиХ. Поред Младена Налетилића Туте и његове Кажњеничке бојне, Врљићево име у медијима сусједне земље спомињало се у више наврата међу осумњиченима за злочин над цивилима и разоружаним војницима Армије БиХ у Раштанима. У травњу га је, с осталим бившим заповједницима ХВО-а, примио предсједник Милановић.
Не заборавимо ни Почасни блеибуршки вод који су основали усташе и који је ове године координирао комеморацију на више локација, па тако и на Удбини. Тек треба видјети какав ће бити њихов ангажман у будућим активностима на хрватском тлу. Сигурна је, међутим, надлежност службеног Каптола и њихове Комисије за хрватски мартирологиј, чији су чланови, како видимо, добрим дијелом и оснивачи удруге Свехрватски гроб – гробље мира. Поред њих, у Комисији сједи и споменути Вукићев колега Стјепан Разум, иначе прочелник Надбискупијског архива у Загребу под надлежношћу тамошње надбискупије, односно Јосипа Бозанића. Разум је отворени филоусташа: сматра да су усташе били „државотворни хрвати“, да је Миле Будак „мученик“, кориштење усташког поздрава „За дом спремни“ јамац господарског процвата РХ, а јасеновачки попис „српска промиџба“ ради покоравања хрватског народа и наметања „измишљене кривње“. У „Хрватској вјерности“, часопису за праћење развоја удбинског пројекта који је основао Боговић, Разум је 2015. објавио текст под насловом „Логор Јасеновац је комунистичко-великосрпски мит“. „Хрватски народ ће се колебати између властите државе и неке наметнуте наднационалне државе докле год буде двојио у избору између Тита и Анте Павелића. Кад ће хрватски народ у већинској мјери прихватити Независну Државу Хрватску као своју властиту повијест, а политичари из Устава Републике Хрватске избацити ЗАВНОХ, тада ће бити постављени темељи за сигурнију будућност хрватског народа и његове државе Републике Хрватске“, поручио је припадник Католичке цркве у гласилу које издаје огранак ХБК-а за потребе обавјештавања јавности о пројекту на Удбини, свехрватском гробу, крижним путевима и уопће погледу Каптола на мучеништво хрватског народа, с нагласком на блајбуршке жртве.
Оствари ли се доиста идеја о покапању костију неидентифицираних жртава (послије)ратног раздобља – па тако и можебитно Титових партизана – на потенцијалној новој локацији блајбуршке комеморације, Разумово фашистоидно бунцање бит ће њезина права мјера. Држава је, што се тога тиче, посве сугласна. У рујну прошле године министар Медвед, који досад није зазирао од покапања ексхумираних усташа уз државне почасти, поручио је како Влада „за све наше неидентифициране жртве, којих је нажалост превише, подржава иницијативу бискупа Боговића о изградњи свехрватског гроба, поглавито за жртве ексхумиране у гробиштима изван Хрватске“.
Извор: Новости
