Врбник код Книна: Производњом врхунског вина желе да оживе свој крај

Пре непуних шест година, у селу Врбник крај Книна, засађен је један од највећих винограда у Шибенско-книнској жупанији. Тада засађени чокоти лозе, већ увелико рађају грожђе од кога се праве вина врхунског квалитета. Радови у винограду већ су почели, а овај период резервисан је за резање лозе и припрему земљишта за долазећу сезону.

Након неколико година припрема, сређивања папирологије и прилагођавања крашког терена за потребе винограда, пољопривредна задруга „Врбничко село“ је у априлу 2014. године засадила првих 21.000 садница винове лозе различитих сорти. У намери да уложе средства како би оживели овај рурални крај Загоре, учествовало је неколико пријатеља и пословних партнера из Хрватске, Србије, Словеније и Италије. Тада замишљене идеје, планови о производњи врхунских домаћих вина, изградњи винарије, али и развоју етно туризма, након кратког периода почеле су да се реализују.

– Сама Задруга основана је 2010. године, а чокоти лозе које сада обрађујемо стари су пет година. Узгајамо аутохтоне, али и стране сорте лозе од којих производимо домаће еко вино. Почели смо са белим и црним винима, а прошле године смо кренули и са производњом пенушавог вина шампањца од сорте Бабић. Прошлогодишњи производ још увек није добио оцену квалитета, иако у њега не сумњамо узевши у обзир да су нам две претходне бербе оцењене са ознаком врхунског квалитета вина. Циљ свега овога био је првенствено да овај крај мало оживи. Како у селу Врбник, па и већини других села, већински живи становништво старије животне доби, желели смо да створимо нешто што ће остати и после нас – описује тренутну ситуацију водитељка задруге “Врбничко село“ Анђелка Амановић-Милиновић.

Виноградарство је у Далмацији заступљено готово вековима или, прецизније речено, од када су људи населили ове камените пределе са намером да на њима живе, боре се и опстају. Колико год да је било тешко, када се имало и када није, чашица вина била је синоним за сваког вредног домаћина и домаћинску кућу.

У том погледу до данас је све остало непромењено, али се сам принцип бављења виноградарством временом променио, модернизовао и узнапредовао.

– Ово што ми радимо је знатно другачије од оног примитивног, некадашњег начина рада и одржавања винограда. Прво, ми имамо засађених око тридесет хиљада чокота лозе, а то се са малим виноградима у домаћинству не може поредити. Овде је потребно много радне снаге, а услови данашњег начина производње морају да прате нека постојећа правила која намећу закони или тржиште. Због свега тога су неопходне машине, техника, али и усавршавање онога ко одлучи тиме да се бави – објашњава Анђелка, иначе по струци инжењер пољопривреде.

Машинама олакшавају производњу, али људске руке су негде незамењиве

Баш из тог разлога постоје и олакшице када је у питању набавка опреме, бар када се ради о овако великим пројектима. Недостатак радне снаге све чешће мењају машине направљене у складу са модерним технологијама. Јаке руке, издржљива леђа, мотику и копање сада одмењују трактори, копачице и неке машине за које некадашњи виноградари најчешће ни чули нису.

– Кроз прописане мере за развој у пољопривреди успели смо набавити неопходну механизацију која ће нам олакшати али и убрзати предстојеће послове. Ту су малчер, приколица, пачје ноге са ротирајућим стројем, ротирајуће ноге за скидање траве између пањева. Обезбедили смо винску омотницу али и надоградњу постојећег винограда, захваљујући којој смо набавили саднице и засадили око 2.600 садница бадема. Кроз наредни период требамо добити и везачицу за лозу која ће, у послу везивања младе лозе, заменити људску руку – појашњава Анђелка.

Све то наведено изискује велика финансијска средства и улагања, па се овим послом могу бавити искључиво они који су спремни да раде, уче и усавршавају се. Посла у винограду има током читаве године и није то баш тако једноставно као што се најчешће мисли. После кратког периода зимског мировања, од средине јануара кренуло се са резидбом лозе. Након тога следи припрема земље, одбрана од траве, а доласком младе лозе ту су подабирање или скидање вишкова, затим повијање, прскање, праћење стварања грожђа и процеса зрења све до бербе у јесен. Уколико се неко бави искључиво еко производњом, правила су додатно захтевнија и строжија, каже наша саговорница.

– Еколошка производња подразумева првенствено одсуство свих неорганских врста гнојива којима се виноград храни, затим одсуство прскања различитим хемикалијама и отровима изузев бакра. Контроле су у тим ситуацијама заиста ригорозне а узорци земље и вина увек ће показати да ли правила поштујете или не. Строго водимо рачуна о томе да на земљи не буде никаквих пластичних, најлонских или било којих других елемената, па чак ни опушака од цигарета, како не би завршили у земљи. Док је време хладније, и са радовима се креће мало касније, али када дођу топлији дани у виноград се долази раном зором па често и излазак сунца дочекамо овде. Зато је ово посао првенствено за оне који ово воле и који уживају у свему овоме – каже Анђелка која својом посвећеношћу то и потврђује.

Посвећени квалитету вина

Ипак, и поред свих постојећих правила, модерних времена и технологија, људску руку у винограду још је немогуће сасвим заменити. Не само руку, већ и знање и дугогодишње искуство. У прилог томе сведоче и тројица радника које у винограду затичемо у време резидбе.

Најстарији међу њима, Момчило Амановић, брижљиво одмерава сваку лозу, пазећи на сваки надолазећи пупољак који ће ове године донети плод грожђа. Нове сорте изискују посебна правила, али стечено знање лако је прилагодити ономе ко је занат учио од малена.

Овде у Далмацији са резидбом лозе креће се већ половином јануара, а посао траје у зависности од величине винограда, или како би ми то рекли „док не крене сок из лозе“. Није ово не знам колико тежак посао, али ипак треба и знања и вештине. Онај ко жели, може научити, али треба посвећености јер од овога зависи урод за долазећу годину. Некада се то, бар у овим нашим селима, радило другачије. Сада се више ради на квалитету него на квантитету вина, а некада се акценат стављао углавном на количину, да у кући има која чашица више за госта и домаћина – са осмехом ће Момчило.

Потенцијал за развој туризма

Вино је своју примену имало у свакој прилици, у радости и жалости, у раду или одмарању, у неким свечанијим приликама или зимским прелима око шпорета, готово свеједно. Добра капљица, бар по тврдњама старијих, увек је захтевала и добру подлогу у виду далматинског пршута, мало сира из мешине, које слане срделе или томе слично.
Све то имају на уму и виноградари из Врбника, па су зато и планови за будућност ослоњени на развој етно туризма.

– Када с ради о винограду, план је да завршимо са системом наводњавања, затим да уредимо терен око садница бадема а потом и да набавимо пчеле, које ће нам бити корисне како за опрашивање бадема тако и за производњу чистог меда. Већ наредних дана требали би почети са градњом винарије и кушаонице, односно простора у којем ће се, поред дегустације вина, моћи пробати и остали домаћи производи овога краја, а потом нам следи и уређење пет апартмана којима би могли заокружити једну целину у виду туристичке понуде. Често, нарочито у пролећном и летњем периоду, овуда сврате туристи којима је све ово примамљиво и који су вољни овде преспавати, обићи и упознати крај. На жалост, капацитети су до сада за то били више него ограничени, и сматрамо да је то пут којим требамо ићи како би што боље искористили природне ресурсе које имамо – закључује Анђелка.

Дом културе постаће кушаоница вина и производа врбничког краја

У сваком већем пројекту неизоставна је помоћ и локалне заједнице. Начелник општине Бискупија којој и припада село Врбник, Милан Ђурђевић, каже како се са развојем већих пројеката уједно пружа могућност и за отварањем нових радних места, а свако од њих, нарочито у мањим срединама, више је него драгоцено.

– Некадашња зграда Дома културе у Врбнику, која од рата није у функцији, је кроз јавни конкурс под закуп дата овој пољопривредној Задрузи. У том простору биће смештена просторија за дегустацију вина туристима, али и простор за локалне, домаће произвођаче аутохтоних производа. Ту ће свакако бити потребни људи који ће радити, а уједно ће мали произвођачи имати прилику да пласирају и продају оно што произведу, почевши од сира, пршута, меда, јаја или неких других производа. Ми смо им у томе подршка, као што смо подршка сваком ономе ко жели да ради и улаже у оквиру наше локалне заједнице а за добробит читавог краја – истиче Ђурђевић.

Уколико дође до реализације и ових пројеката, баш као што је то случај са виноградом, чини се да та непрекидна спона Далматинаца и капљице вина неће остати препознатљива само у оквирима овога краја. А до тада, ваља заврнути рукаве и прионути на посао јер до прве бербе, на јесен, сачекаће и радници и винољупци.

Вест преузета са: srbi.hr