Живот Срба на обронцима Крндије
На северним обронцима планине Крндије у Славонији, у мору малих раштрканих села, налазе се и места Газије и Лонџица са значајним уделом српског становништва.
Живописна природа, али и прилично недоступна и раштркана села налазе се свуда около планине Крндије. Пролазећи кроз сва та, наоко запуштена, села, уочили смо да у многима и данас постоје докази да у њима живи, или је бар некада живео, српски народ. Црквице у центру села или на брдашцима, гробља и крстови, а у оним већим местима и парохијски домови поносно стоје на локацијама на којима су никли пре више стотина година. Лонџица је површински прилично велико село, али према последњем попису становништва броји само 138 становника и катастарски припада граду Нашицама. Дели се на неколико заселака, а нас је пут прво одвео у заселак Велика Лонџица који се налази на самом рубу Осјечко-барањске жупаније, одмах уз села која припадају жупанији Пожешко-славонској.
Велика Лонџица данас има 18 становника, док је некад, према речима мештана било чак око 300. Људи овде, као и у околним местима, углавном раде у локалним фирмама и оближњем каменолому, али доста њих живи од пољопривреде и шумарства.
– Нама који смо одлучили да овде живимо је добро. Ми волимо нашу Лонџицу и то нас је задржало да овде останемо. Људи који дођу са стране се увек чуде како ми можемо ту да живимо, али нама је лепо. Ми смо једно од села на овом подручју најбогатијих шумом. Када гледате на мапама, уз Паучје, Велика Лонџица има највише шумских површина. Ја сам се ту родио, то је моје природно окружење. Ако ме ставите негде даље, ја нисам на свом – описује укратко своје село Недељко Богдановић.
У парохијском дому у овом засеоку налази се и средиште Већа српске националне мањине града Нашица па је тај објекат на неки начин и центар друштвеног живота, а ту ускоро планирају и да отворе музеј села.
– Имамо православну цркву, зграду седишта ВСНМ-а Нашица, која је у ствари обновљени парохијски дом који смо добили на трајно коришћење без накнаде од епархије Пакрачко-славонске. Од како смо успоставили мањинско веће, имамо јако добру сарадњу са локалном самоуправом па смо уз њихову помоћ као и уз помоћ Српског народног већа и приватних донација успели да приведемо крају обнову тог простора. Идеја да се направи музеј је настала тако што смо хтели да сачувамо успомену на некадашње становнике овог села постављајући на једном месту њихове фотографије и личне предмете. Радимо на томе, имамо неке предмете, али смо скучени са простором. Изложбени материјали ће бити послагани тематски, као и виртуална галерија фотографија. Има пуно људи који воде порекло одавде па ће им бити интересантно – прича Богдановић који је и потпредседник градског ВСНМ-а.
Село које је преживело последњи рат без испаљеног метка
Становници овог села срећом нису осетили ратна дејства деведесетих година прошлог века, а миграција становништва у већа места започела је још и раније.
– Пре неких 20 година, овде је било педесетак људи, а пред рат можда 70. Као и сва таква, да будемо искрени, забачена насеља, можемо задржати само ентузијасте који воле и желе овде да живе. Услов је и да успешно организујемо своје животе. Највећи егзодус из села био је педесетих и шездесетих година прошлог века, тада је отишло баш много људи. Од онда па на даље, како расте нова генерација, махом одлазе јер се ретко ко одлучи везати свој живот уз овај простор. Није било никаквих ратних дејстава, слагали смо се са својих комшијама, а у том периоду се одселио само један човек. Сад, као и у осталим славонским селима, сви имамо исте проблеме, не можемо рећи да ми као национална мањина имамо некакав проблем какав нема већинско становништво. Делимо заједничку судбину која је таква да људи одлазе. Ја сам своју децу „осудио“ да буду заједно са мном овде, да овај крај заволе, али их не спутавам, нека иду својим путем кроз живот јер имају велики потенцијал и штета је да овде стагнирају – закључује Богдановић који је свој радни век провео у локалном каменолому.
Једна од ретких млађих становница овог села је Недељкова ћерка Ива која тренутно приводи крају школовање у нашичкој језичкој гимназији и планира да у Загребу упише факултет.
– У основну школу сам ишла у Градац и то је било једноставно јер је близу Лонџице, али кад сам наставила школовање у Нашицама, остала деца су била из Нашица и околних већих села па им је било чудно како ја могу овде да живим и како уопште долазим у школу. Чудили су се и кад су на почетку почели да долазе у госте, али сам временом научила на овакав живот и мислим да ми је боље да живим овде, него у граду. Кад сам видела да друга деца живе у граду и у већим селима, питала сам се зашто се ми не преселимо у Нашице, било је изазовно, али за сад бих остала овде. Знам да ће доћи тренутак када ћу се морати преселити у већи град због своје будућности. Овде је лепо и уживам док сам ту – наводи Ива која свој друштвени живот углавном проводи у Нашицама.
Тешко обрадива земља и проблеми са дивљачи отежавају рад у пољопривреди
Поред Велике Лонџице, налазе се засеоци Мариновића Брдо и Мала Лонџица. Како то обично у чудним топографским називима у Хрватској и буде, Мала Лонџица је већа од Велике Лонџице и тамо је на неки начин и центар села. Како је већа површински, тако има и више становника. Овде смо посетили Ненада Благојевића који је власник породичног газдинства.
– Обрађујемо 30 јутара земље, а бавимо се и свињогојством. Један део предајемо у силос, немамо велико подручје обрадиве земље јер су ту претежно шикаре и јарци. Много је зарасле земље, а имамо проблема и с дивљачи па се не исплати превише. Данас је свуда уопштено проблем са ценама откупа. Није баш бајна ситуација ни са ратарством, као ни са сточарством. Да немам посла у оближњем каменолому и сигурних примања, тешко би се живело од пољопривреде. Доста нас вади шума, али не свакога. То је тежак и крвав посао и већ је скоро све посечено, па нема великог простора. Раде људи који имају више времена, али тешко је радити и земљу и шуму. То је овде најбржи начин за зараду новца јер што се направи данас, већ се сутра може уновчити, али је јако тешко – појашњава Благојевић стање у привреди.
Као и у Великој Лонџици, ни овде баш нема младог становништва, село није међу пожељнијим дестинацијама за куповину некретнина, па самим тим ни перспектива није најбоља.
– Надамо се да ће се неке ствари послагати. Нешто се мора десити да се ситуација промени како би људи остали. Тешко је функционисати без сигурних примања. Земља је овде лоша па радимо чисто да је не запустимо и надамо се да ће бити боље. Да се не надамо бољем, све би напустили. Заселак има стотинак становника и готово су сви запослени. Локални момци су се снашли, раде по околним фирмама и нема никог да је баш у тешкој ситуацији. Боримо се, не плачемо, скромни смо и задовољни оним што имамо – закључује Ненад Благојевић који обавља функцију председника ВСНМ-а града Нашица.
Место са великим туристичким потенцијалом
Неколико минута вожње од Лонџице, налазе се Газије. Површински, географским положајем и бројем становника слично село, али изгледом потпуно другачије. Иако се такође налази на не баш приступачним обронцима Крндије, делује доста сређеније. Кроз село пролази поточић па посетиоцу одаје утисак питорескног планинског месташца. Налазе се у општини Феричанци, у познатом винском крају. Тренутно овде има пребивалиште 25 становника, али много људи долази у викендице.
– Село је постало веома интересантно када смо 2015. године добили асфалт и на тај начин смо спојени са Нашицама и Феричанцима. Тада се све пробудило и нагло је кренула продаја некретнина па се битно променила и структура становника. Некретнине су купили људи из Осијека, Белишћа, Валпова, Нашица и осталих градова тако да су куће попуњене. Имају само три до четири запуштена дворишта, а све друго се одржава и изузетно је лепо и атрактивно село. Људе овде највише привлачи мир, довољна удаљеност од градова, а одавде макадам води према Дузлуку и православном манастиру. Многи адаптирају куће како би се из иностранства овде вратили у пензионерским данима. Свака некретнина која буде стављена на продају, оде кроз неколико дана – прича о позитивним променама у Газијама мештанин Душан Познић.
Село је доживело процват, у близини постоји планинарска кућа где се сваки викенд окупљају планинари, ходачи и тркачи, цело лето људи долазе због одмора, али мештани немају амбиција да се баве пословима из сфере туризма.
– Могло би се нешто зарадити, али нема становништва које би се с тим бавило. Имамо ловачку кућу коју је подигао један Немац, иначе власник шума и једне фирме у Нашицама па због тога постоји ловни туризам. Осим тога, ретко ко да се бави туризмом. Нема ко да ради, тренутно од стално запослених у селу имамо једног мештана, док су остали пензионери. Ја се озбиљније бавим виноградарством и винарством, а један комшија узгаја лешњаке и грожђе. Имам 4000 чокота франковке на бази 10 000 килограма грожђа, то све прерађујем у 6000 до 7000 литара вина које дистрибуирамо на кућном прагу. Син живи у Осијеку па бутељира и продаје. Поседујемо и шљивик и крушке, али углавном нам је грожђе приоритет. Осим тога, власник сам и услужне делатности за монтаже штандова и алуминијских конструкција по сајмовима па радим по целој Европи – каже наш саговорник.
Добри односи са матичном општином
Тренутно у Газијама постоји осам српских домова, док је некад било чак 90 одсто Срба. Нису више политички или друштвено организовани. Црква Силаска светог Духа на апостоле је саграђена 1754. године, а од 2010. је заштићена као споменик културе и због тога је држава уложила око 500.000 куна у адаптацију. Службе се одржавају два до три пута годишње. Како каже наш саговорник, однос општине Феричанци према селу је коректан.
– Најважније нам је било да добијемо асфалт и уз напоре бивше општинске власти смо то и успели. То нам је била „рак рана“ јер иначе у близини Хрватске шуме експлоатишу дрвени материјал па су камиону дизали велику прашину. Лети их је знало проћи и преко 50. Уз помоћ општине смо успели да то стопирамо пошто су направили нови пут мало даље од села и сада је све другачије. Такође, општина редовно одржава гробље и простор око друштвеног дома – наводи Познић.
Занимљив је и сам назив места који вуче корене из турског језика. Долази из времена док су Османлије владале овим крајевима.
– Постоји чак и филм са Душаном Јанићијевићем који се зове „Газија“, а то значи јунак. Турци су тако прозвали село јер су се борили отприлике километар северно одавде. Од тада стоји овај назив, који у слободном преводу значи „јунаци“. Први почеци доласка Срба спомињу се 1706. године, а све то пише у књизи др Душана Кашића. Кроз историју, све до Другог светског рата, Срби су чинили готово 90 одсто становника. Тада су усташе, одмах на почетку протерале 30 српских породица и тако су Газије почеле да одумиру. Након тога је почела економска миграција ка Осијеку, Нашицама, Слатини и даље. За време последњег рата сви споменици су остали, покрадено је неколико икона из цркве према којој је испаљен и један метак. Осим тога, нисмо имали никаквих проблема, а тада нико није отишао из села. Није минирана нити једна кућа, односи са комшијама су увек били добри – прича наш саговорник о историји села.
Оба села су успела да очувају свој мир и идентитет кроз историју, а преостали мештани овог села и даље покушавају да тако и остане преносећи љубав према завичају и на своје потомке.
Извор: срби.HR
Аутор: Душан Велимировић
