Давид Кецман Дакo: „Моји пријатељи су моје куће“

Приликом једне посјете Сомбору упознајемо давно афирмисаног пјесника прозног писца и есејисту, књижевног, позоришног и ликовног критичара, новинара у пензији, Давида Кецмана Даку. Оно што смо одмах могли да примијетимо је да је Кецман и даље веома активан и друштвено ангажован.

Знајући какав је тежак моменат за српску културу, традицију, са каквим ревизионизмом историје се суочавамо обрадовали смо се његовој конастатацији о неопходности правовременог изношења мишљења српских интелектуалаца без обзира на препреке и притиске на које наилазе.

– Не смијемо да бјежимо од своје и професионалне и моралне одговорности, од бриге за свој народ, већ да се и без позивања, ослањања на неког одозго, с врха, из кровних институција, из свијета политике, огласимо, гласно и јасно, одлучно, без било каквих калкулација да отворено изнесемо свој став, јер „интелектуалац је, прије свега другог, човјек који има свој став и умије да га брани“.

Оно што је за нас данас од пресудног значаја је појам који Кецман назива „национална меморија”.

– Ријеч је о дубљем и ширем познавању историје, а коју, опет, ваља појмити као ланац повезаних догађања. У том погледу, нужно је да бринемо о својој националној, српској меморији, односно о култури сјећања на све што припада нашем, српском народу, не искључујући и све друго у том сјећању а што се односи на садејство с другим народима.

Срби су склони брзом и лаком забораву, понекад и као својеврсном начину самоодбране.

– Управо стога и ваља учинити напор, радикалнији корак више да кроз различите облике меморијала задржимо сјећање на своје коријене, сјећањем посебно на велике жртве, забиљежене, али и далеко бројније жртве именом незабиљежене, незнане. Из књиге истине одакле су и све ове мисли које усвојих заувијек и још једна порука: Гледајмо, старајмо се о себи, о свом националном и духовном бићу, о својој културној баштини, о образовању младих са печатом на оном што је одраз свих тежњи да се одбранимо од вјековних мрзитеља, да увијек будемо своји на своме. Као народ себе свјестан будимо сложни, да иако на све стране расељени бринемо једни о другима тако да нас планине и ријеке међусобно не граниче!

Иза рата остају болна сјећања

Кецман је хроничар многих збивања, па и оних ратних. Дочекивао је у лето 1991. године колоне избјеглица у Вајској као шеф међународног прес-центра, и у Сомбору, гдје је био Центар за бригу о избјеглицама.

– Иза рата и страдања, неминовно, остају болна сјећања на оне којих више нема, на кућишта у нашим вјековним завичајима који су сада у туђим државицама. Успомене на оне стазе и богазе којима ни с пасошима не можемо без зебње прићи, јер простор је то, као што су моји родни Рајновци, малешно село које сада припада Федерацији БиХ, (шест километара, удаљено од Кулен Вакуфа, при ходу према Липи, Пркосима и Босанском Петровцу), за које само чујем да ни од мина још није потпуно рашчишћено. Свуд’ згаришта, затрављена кућишта, у бијесу и мржњи срушени, оскрнављени гробови, незабиљежене невине жртве, сви наши бестрагни неповрати… Баштиници смо не само имања него и националног незаборава, традиције, обичаја, усмених и писмених трагова сазнања о себи, свога српског језика и свога ћириличног писма. У великој је заблуди свако ко мисли да нам то може трајно одузети и бестрагно поништити.

Дједа и бабу убише усташе                       

Као потомак паора и ратника, страдалника, поријеклом из Босанске Крајине каже да је поносан на своје родитеље. Од њих је научен шта значи животна школа.

– Са својим дједовима и бакама, са очеве и мајчине стране, никад се нисам срео. Три генерације мојих Кецмана, мушких глава који су од прадједа Стојана и дједа ми Давида, Даке, солунског добровољца чије име је мени даровано, среле су се тек рођењем мог трећег дјетета, сина Владимира. Мој отац Ђука је са осамнаест година 1945. године постао глава породице. Никог старијег од њега у породици није било јер су  дједа Давида усташе, заједно са рођеним братом Миљом убиле 1941. године. Отац и мајка ми Стана, из рода рајновачких Протића, чију су мајку Ђују усташе запалиле у кући (вратила се из збјега да нешто робице за своје цурице на пречац изнесе), бринули су о петоро нејачи, о моја три стрица и двије тетке, све једно другом до увета, и све их, и сами млади и у много чему неуки, успјеше, као велики, као посве одрасли, несебичном бригом, радом и одрицањима да на пут изведу.

Пјесме, приче, есеје, књижевне критике објављује у многим листовима,  часописима, у радијским и телевизијским програмима, учествује на књижевним трибинама и на фестивалима, како у нашој земљи, тако и у иностранству. Када год му се пружи прилика, са својим књигама одлази у Пољску, Мађарску, Хрватску, Републику Српску у Русију…

– Послије боравка у Санкт Петербургу крајем маја 2017. године, са пријатељима, Живојином Шарчанским, привредником из Сомбора,  и Радомиром Миљојковићем, књижевником из Новог Сада, на позив тамошње подружнице Савеза рускихих писаца, са којим наше Друштво књижевника Војводине има веома добру сарадњу, објављен сам на руском језику и заступљен у међународном зборнику поезије Модрина нараџе. Само годину након боравка у Русији, у сарадњи са нашим преводиоцима из Новог Сада, проф. мр Александом Сашом Шевом и проф. Миленом Тепавчевић, приредио сам за пет бројева часописа Луча , који излази под окриљем Српског културног центра Свети Сава у Суботици, изборе из савремене руске прозе, какве до сада није било ни у једном другом српском часопису.

Осим са писцима из Русије сарађује и са српским књижевницима у Мађарској, са подружницама у Удружења књижевника Републике  Српске у Бијељини, Требињу, Билећи, Источном Сарајеву, са писцима – члановима Удружења писаца Десанка Максимовић у Торонту. Сарађује и са српским писцима у Румунији, др Славомиром Гвозденовићем и Љубинком Станков Перинац, уредницима часописа Књижевни живот…

– Отац Ђука ми је знао малешном  често рећи: „Слушај, Мали, гдје год стигнеш, себи кућу гради!” Моји пријатељи су моје куће! Захваљујући писању и путовањима  трајна је присност са завичајном Крајином, са Бањалуком, посебно, али и са Бијељином, гдје сам однедавно и члан Уредничког савјета изванредног часописа Српска вила, са члановима књижевних удружења у Брчком, Шамцу, Добоју, Дервенти, Власеници, у Требињу, Српском Сарајеву…  Многе међу њима упознао сам и био им домаћин минулих година на промоцијама њихових дјела у Сомбору, у вријеме већ традиционалне манифестације Матица – дијаспора, коју Завичајно удружење Срба Коријени сваке године почетком октобра приређује у Српској читаоници Лаза Костић у Сомбору.

Новинарство је мастило помијешано са кaпљицама крви

С обзиром да је новинар у пензији каже да су му новинарски живот загорчавали „листопадни људи“ (од кратког мандата на власти) недостојни да се без потребног знања и без моралности баве њоме по људе и по народ, по друштво и државу увијек судбински одговорне.

– Ипак, морам рећи да у оно „моје новинарско вријеме” није баш свако могао да буде новинар. Тражило се солидније знање, образовање, озбиљност, приврженост том позиву које захтjева много, а примjерено свему уложеном узвраћа тако мало. Узима те цијелог, а за узвраћање и не мари. Мастило помијешано са капљицама крви! То је моја дефиниција новинарства.

– Преко ноћи ти се све  у новинарској каријери преломи и поремети. Тако су нам уништени добри медији, квалитетне новине, тако су нам угашене локалне радио-станице попут Радио Сомбора. Доиста, жао ми је што данас, а већ годинама уназад тако, нема више оног за квалитетно новинарство, за службу истини и само истини, посве спремног, озбиљног и одговорног свијета. Нема више ни таквих новина, таквог радијског програма, нема солиднијег ни избора спикера лијепог,  радиофоничног гласа, правилне дикције, такве милине за слушање…

 

Биографија

Као наставник српског језика радио је најприје у Основној школи „Петар Кочић“ (1971–1974), у пограничном селу Риђици, на трисетак километара од Сомбора, а потом је готово тридесет и осам година (јун 1974 – новембар 2011) радио као професионални новинар у сомборском Информативном центру. Био је главни уредник омладинског листа Покрет (1974–1978), уредник области културе и образовања у недељнику Сомборске новине и у Радио Сомбору, извјесно вријеме сарадник, а потом и главни уредник часописа Домети. Као спољни сарадник  писао је за листове Дневник, Борба листова Мисао, Просветни преглед, Комунист, загребачки недељник Око, годинама се оглашавао у програмима Радио Новог Сада и Радио Београда… Од оснивања 1993. године учествује у уређивању књижевног часописа Луча који излази под окриљем Српског културног центра Свети Сава у Суботици.  Члан је Друштва књижевника Војводине од 1980, Матице српске у Новом Саду, као и Удружења писаца Републике Српске од 2016. године.

Аутор је двадесет и шест књига поезије и прозе. Прва књига пјесама  Реч на леду објављена му је 1976. године у Сомбору, а последња Наспрам дрвета које светли (проза) у августу 2021. године, у издању Задужбије Јакова Игњатовића, у Будимпешти. Ово је, иначе, једна од три његове књиге објављене посљедњих пет године у главном граду Мађарске, а међу њима је и Провид кроз сва времена, књига критика којом освjетљава савремену српску прозору на тлу Мађарске, дјела прозаиста и универзитетских професора др Предрага Степановићам, др Петра Милошевића, др Драгана Јаковљевића и Драгомира Дујмова, професора пештанске Српске основне школе и Гимназије „Никола Тесла“, гдје је Кецман током минулих тридесетак година веома чест и радо виђен гост.

У Будимпешти је добио и три признања Велика повеља Задужбине Јакова Игњатовића, Повеље Српског документароног центра, као и награде Милован Видаковић Српских недјељних новина на конкурсу за најбољу причу. Такође је добитник  престижнијих новинарских и књижњевних награда: Сребрне и бронзане плакетен Интерфер, на међународним фестивалима новинске и радијске репортаже, награде Искре културе Културно-просвјетне заједнице Војводине,  Интернационалне награде српске духовне академије Иво Андрић за најбољу књигу (роман Река за један дан), Благодарје“Удружења књижевника Србије, Венац Лазе Костића, у два наврата награде Момчило Настасијевић за најбољу прозу, двије награде на Фестивалу Истина о Србима у Босанској Градишци…

Новинар Српског кола

Драгана Бокун