Фудбал с освртом на НК “Банија“ Глина
Да ли је фудбал песма? Одговор је тежак, али увек сам га као песму осећао. Волео сам његову хармоничност у игри, као у песми мелодију или голове као распеване рефрене.
Посебно сам волео дриблинг, опсенаску мајсторију, најтананију ноту у фудбалској игри. Игра се тада због гега, финте, вештине и дара претварала у фудбалску рапсодију, када је појединац соло тачком фудбал уздизао до слободе надигравања и давао нову димензију лепоте у спорту. Естетика фудбала је у покрету, брзом, али меком трчању на прстима, готово атлетском, скоковима и игри главом, те фантастичним голманским летовима. Највише фоторепортера од почетка ове игре налазило се око казненог простора да забележи голманску параду која је некад пркосила правилима гравитације, јер је летело биће без крила. Голман летач био је чувени југословенски фудбалер Владимир Беара из генерације Рајка Митића и Стјепана Бобека. Фотографија где Беара у балетском лету прати лопту, а висином одраза изједначен с пречком, једна је од најлепших фотографија из света фудбала. Данас су голмани високи, изразито атлетске грађе, физички максимално припремљени што доприноси стварању невероватних слика приликом интервенција.
Осећам да је фудбал и поетичан, чиме је пружен заносан и полетан приступ овом чудесном спорту.
Вишеструко награђиван српски песник, наш Банијац Никола Вујчић, у лепој и поучној песми “Читање песме“ пева:
/Најбоље је кад је песма цела лепа. /Али добро је и кад јој заискре стихови. /Кад налетиш на неку слику, /уђеш у њу, и дуго, дуго, не можеш да се вратиш./
Перфектна песма!Мајсторски испевана, и примењива за све облике живота човековог, такође, и у спорту. Психолошки гледано, с аспекта поезије, певање лепо објашњава како се улази у душу песме, а песник је лирским приступом опчинио читаоца испољавајући своје стање. Вујчић на суптилан начин сугестивно позива и читаоца да не крије своја осећања.
Зашто сам говорио о фудбалу као да је песма? Ставимо се у улогу фудбалског гледаоца који је гледао одличан меч с низом лепих акција и ефектних голова. Одговор је потпуно пронађен у Вујчићевој првом стиху: “ Најбоље је кад је песма цела лепа“…
1
Али, и велико фудбалско задовољство коментарисања и препричавања акција и голова, потом атмосфере на мечу. Све то налазимо у Вујчићевом стиху: “Кад налетиш на неку слику,уђеш у њу, и дуго, дуго, не можеш да се вратиш.“ Замислимо колико фантастичних слика носе љубитељи фудбала после ефикасног меча. .
Само се фудбал игра ногама.
Иновацијом неких спортова (одбојка), те афирмацијом “мини одбојке“, где тројица играча као екипа на терену за бадминтон играју ногама с три додира, ништа се у свету спорта није значајно догодило да би угрозило популарност фудбала, иако амерички фудбал и рагби делом ично додиром у току игре користе и ноге понекад шутирајући и изводећи слободне ударце.
Фудбал је изродио и „мали фудбал“ или „футсал“, такође „фудбал на песку“. Све су то популарне дисциплине фудбала, које никада нису угрозиле фудбал на трави и стадионима с великим бројем седишта за гледаоце.
Фудбал и даље носи ореол једноставности и аутентичности јер се врло мало мењао у столетном постојању. Једноставност правила је утицала на његов развој и уздизање чиме је обезбеђена дуговечност спорта. Фудбал је у категорији пожељних спортова јер га тренери других спортских дисциплина користе за развој и побољшање моторике и координације покрета, потребних због брзе реакције у једноставним и деликатним спортским моментима током мечева.
Ако фудбал дигнемо на пиједестал краљевске игре, у новије доба и због девојака код којих је фудбал као игра све популарнији, када утакмица крене свака вредна и иоле надарена девојка, а ово се односи и на момке, у јавном надметању може постати принц или принцеза фудбала. Душан Бајевић играч „Вележа“ из Мостара и југословенске репрезентације, због лакоће игре, финог покрета и дриблинга, елегантног одраза и ударца главом, брзине и лепих голова, носио је примерено и препознатљиво фудбалско име: „Принц са Неретве“.
Фудбал је значајна и економска категорија. Само фудбал или како га крсте “народни спорт“, викендом када су редовна такмичења, глобално гледано на стадионе привуче милионе гледалаца. Продајом улазница акумулирају се огромна средства за функционисање клуба.
Спортско тржиште, као савремени део економије, има своје законитости које сваки организовани клуб вешто користи преко спонзора, реклама, телевизијских преноса, продаје играча, продаје спортске опреме, итд. Власници клубова су богати појединци који не жале средства да се формира озбиљан тим по свим линијама. Одлични играчи су и на клупи, чекају своју шансу као алтернатива. Велики клубови на тај начин успешно егзистирају, а ретко који стрепи због банкротства.
Сваки спорт, па и фудбал, мора имати програмску визију развоја. Најидеалнији представници за популаризацију и напредак су фудбалери у играчком зениту, али и бивши асови који разумеју промоцију свог спорта. Озбиљан приступ води ка чињеници да се не смеју заборавити генерације које су стварале и браниле углед клуба или државног тима. Асови тако бране и своје стечено играчко име.
Ова мала ода фудбалу је увод да нешто кажем о својој генерацији из 1973. године, која је добрим резултатима значајно афирмисала наш крај Банију и град Глину седамдесетих година.
Године 2013. бивши активни играчи и велики број присталица НК “Бановац“ Глина који седамдесетих година мења име у НК “Банија“, у месту Угриновци у Србији славили су стогодишњицу клуба. Достојанствен и добро организован скуп испунио је очекивања гостију јер се са аргументима говорило о историји фудбала или ногомета у Глини. Било је речи о највећим успесима првог тима, а информације су саслушане са симпатијама јер су млади посетиоци чинили већину скупа. О историјским чињеницама веома исцрпно говорио је професор Миливој Војиновић, а о генерацији фудбалера из 1973. године, аутор овог текста, истовремено и играч наведене генерације.
На зеленом ободу града, на десној обали реке Глине, природа и човек ујединили су снаге и створили купалишта „Кабине „ и скривени пешчани „Полуоток“. Мудри људи, старој лепоти додали су и радост младости – фудбалско игралиште окружено дворедним грабовим стаблима, које је на првом сусрету човеку остављало утисак као да је открио тајанствено зелено језеро. Ту на Глинском тролисту генерације Глињана проводиле су часове дружећи се и вредно тренирајући.
Угодно сећање на амбијент тролиста изазвало је и одабир теме за писање о организационом, стручном и кадровском делу фудбалског клуба „Банија“ с којим смо одрастали и стасавали, те озбиљне улоге у спорту и животу преузимали.
Зашто истичем генерацију “1973“!? Једноставно, те године екипа НК “Банија“ Глина у два квалификациона сусрета против НК “Кемичар“ Загреб пласирала се у виши ранг, трећу лигу Југославије, Загребачку зону. Био је то резултат вредан пажње, најпре нерешеним резултатом, 1:1( стрелац за Банију Милан Мркаљ), пред 2500 гледалаца на игралишту Ногометне школе “Хитрец-Кацијан“, НК “Динамо“ Загреб, те бриљантном победом 4:0 (стрелци Живко Сузић, Чедо Вукмировић, Жељко Пађен и Милан Мркаљ) на реваншу у Глини. Због важности такмичења, сусрет у Загребу водио је савезни судија.
Нека читалац овог текста не буде изненађен што издвајам своју генерацију фудбалера. Годинама се у Глини играо фудбал, било је великих талената и играча који су нам били узори као: Гојко Лончар “Тољо“, проф. Бранко Блашић, Перо Мартиновић, Пајо Кувар, проф. Гојко Стојковић, Ђорђе Брковић “Брацо“, Владо Мађарац, Иван Иџаковић, Јоле Бакшић, Бранко Ратковић “Рачак“, Тоне Бакшић, Баћо Милошевић, Кузман Слијепчевић “Куђо“, Иво Бакшић “Ронац“, браћа Никола и Милан Соколић, браћа Емил и Давор Николозо, Стјепан Шабан “Стипе“, Крешо Мараковић, Ладислав “Славко“ Лузар, Богдан Јандрић, Цвјетко Жаринац “Кроко“, Мићо Ишек, Душан Арбутина, Звонко Штимац “Фриц“, Миле Драча, Звонко Бариња “Пидо“, Милан Мамузић, Ивица Кихалић, Славко Кука, Ћамил Кесеровић, Милош Мартић, Златко Црнковић и други.
Набројени играчи су старији од моје генерације. Сви су они завидно савладали фудбалску вештину и бранили и заступали интересе клуба и нашег лепог града. Такође, били добар пример вредних спортиста за младе генерације које су долазиле. Све ово наводим с разлогом. Сећам се, шездесетих година на игралишту у Глини, тада дечаку, Здравку Ковачићу шутирао сам на гол. Врло концентрисан покушавао је, али и вешто спречавао ударце, када сам му поставио уобичајено спортско питање, за кога навија и ко му је голмански узор, мислећи на Владимира Беару, Милутина Шошкића, Златка Шкорића и др. Исти час је одговорио: “Кроко“, говорећи надимак Цвјетка Жаринца, тада првог голмана НК “Бановац“. Било ми је чудно и драго да није тражио узор у познатим клубовима. Као дечаку, мој узор такође је био играч нашег клуба, Ђорђе Брковић “Брацо“. Фасцинирала ме је његова контрола лопте која се није одвајала од ногу даље од пола метра. Поседовао је потпуну фудбалску технику с лепим и хитрим трчањем, те праволинијским дриблингом и нападом на гол. Спортисти у малим и великим клубовима нису свесни колико их деца посматрају и копирају. Узор се не заборавља, па дете изабрану спортску личност посматра и ван спортског терена. Посматрани мора остати честит и у приватном животу, што је најидеалније за дете које је нашло узор.
Поред појединаца било је и јако добрих клупских селекција, али пуно сезона мора протећи да би једна генерација била бисерна. Треба се сложити мозаик:
- добар и ауторитативан председник клуба,
- тренер који ће формирати карактр екипе,
- обезбедити редовно и стабилно финанцирање,
- коначно селектирати играче.
Када имате прва три наведена елемента, тада се играчи лако стварају или доводе.
Председник клуба НК “Банија“ био је Берислав “Беро“ Кухар, дипломирани економиста и директор “Памучне предионе“ Глина. Веома агилан и ауторитативан, смирен и добронамеран човек. Његовим доласком и финансије као трећи елеменат су се стабилизовале. Кухар се максимално посветио организацији клуба, те поред великих обавеза у највећем радном колективу у граду, “Памучна предионица Глина“, предано је радио и на популаризацији фудбала, те унапређњњу наше екипе.
Тренер, Ладислав “Славко“ Лузар, бивши играч НК“Бановац“, и легенда клуба, водио је генерацију 1973. Његов приступ играчима био је специфичан. Лузар је пре утакмице увек имао кратак састанак с играчима, задржавајући се на елементима мотивације. После тога прилазио је играчима, посебно кључним, одређујући индивидуалне задатке. У почетку ми је то необично делевало јер сам имао другачија искуства с друголигашким тренерима, наступајући у НК “Металац“ Загреб. Како су се друголигашке утакмице одигравале викендом, посебно пре гостовања, јер се играло у Љубљани, Пули, Ријеци, Сплиту, Мурској Соботи, Бања Луци и другим местима, после задњег тренинга у петак, одржаван је кратак састанак о тактици тима и објављен списак играча за пут. Такав састанак одржан је и уочи утакмице када су задужења добијали и појединци.
Но, наставимо излагање о Славку Лузару, који је по професији био трговац, али му није била непозната спортска психологија потребна тренеру.Имао је свест да је свако од нас у тиму поседовао наглашене сопствене особине, како играчке, тако и техничко-тактичке, те физичке. До краја је поштовао нашу индивидуалност која се истински испољавала у оквирима колектива. Предност је давао тимском духу што се могло видети у релизацији на мечу у Глини. Голове су постигла четири различита стрелца.
Састав екипе: Данко “Ћане“ Косановић на голу, бекови: Вукашин Рокнић, десни бек и Ивица Хорватић, леви бек, халф линија: Миле Штефанац, десни халф, Милан Слијепчевић „Мићан“, центархалф, и Стево Радуловић, леви халф, напад: Мирко Месар, десно крило, Чедо Вукмировић, десна полутка, Живко Сузић, центарфор, Жељко Пађен, лева полутка, Милан Мркаљ, лево крило, био је за поштовање. Играчи на клупи: Никола Поповић “Бато“, Симо Арлов “Пима“, Мишо Давидовић, Зденко Симић, били су јако добра играчка алтернатива када су улазили у игру. Опраштањем са фудбалском игром појединих старијих играча, у следећим фудбалским првенствима сви су искористили шансу и кроз извесно време постали окосница екипе. Радо истичем да је Никола Бато Поповић био посебно талентован. Одлично је играо фудбал, рукомет и кошарку, а можда је највише могао постићи у стоном тенису.
Враћам се осталим особинама екипе. С данашњег аспекта фудбалске игре, сви играчи имали су јак ментални склоп са завидним моторичким способностима и примереном техником владања и дистрибуције лопте у току игре. Тиме се увек очекивао добар резултат. Објективно, “генерација 1973.“ није имала слабог играча, како на терену, тако и на клупи.
Интересантан је и редак податак који је имала екипа НК “Банија“. Да ли је то била Божја воља, јер како другачије тумачити случај да је 5 (пет) играча из “генерације 1973.“, значи пола тима, расло заједно у кругу не већем од 300 метара од игралишта. Уз Живка Сузића који је био две до три године старији, у том малом простору на неколико минута пешке од спортског центра, расли су и Вукашин Рокнић, Милан Слијепчевић, Милан Мркаљ и Чедо Вукмировић. Не дешава се често да на ободу величине ни круг око стадиона буде толико талентоване деце која су обележила лепу фудбалску историју Глине.
На крају, да кажем неколико запажања о игри, с паралелним освртом на прошле фудбалске периоде .
Фудбалска игра је високо организован и тимски спорт. Интересантно да спортови данас постају слични, посебно у тактичком делу.
Фудбал без обзира што се игра на терену дужине 100 до 110 метара, полако преузима рукометни и кошаркашки начин организације игре, сличном тактиком, с веома брзом транзицијом и реализацијом. До крајњих граница користи се јака одбрана с пресингом на играче и лопту, стварајући прилику за брзу контру . У том тренутку, због добре контроле и високе технике, играч постаје мантинела, готово с једним додиром или који додир више ако је праволинијско кретање. Тада је и реализација висока. Не сме бити грешака, лаког губљења лопте, напуцавања јер ће осетити сличну транзицију противничког тима. Нов начин приступа спорту кроз припреме такав је да техника може достићи завидан степен, ако је појединц надарен брзином и моториком. Значи, играчи се припремају готово као атлетичари и то тренингом за кратке и средње атлетске дисциплине јер су у фудбалу чести управо такви спринтеви. Ипак, уз све наведено, остаје најделикатнији део игре, постављање тактике и система игре.
Ако је селектиран и формиран брз тим, што је неопходно и у одбрани јер брзи играчи праве мање прекршаја, а с положаја крилних позиција – бековске линије, вешто користе брзину за подршку нападу. По психофизичкој снази и фудбалском знању саставља се тим и одређује систем у којем ће екипа најефикасније деловати. Данас је најпознатији систем 3- 4- 3 који се лако трансформише у 3-4-2-1, када је екипа у нападу , или у 5-4-1 када противник поседује лопту. По положају актера види се да је средина терена пуна играча, попут шаховске игре када потези у центру углавном одлучују о крају меча. Готово да је тако и у фудбалу где у пресингу бржи и технички образованији средњи ред једне од екипа, добром дистрибуцијом лопте нападу, одлучује сусрет.
Сваки меч је неизвесност. Сигуран резултат без обзира на снагу тима, ником пре меча није дарован. У таквом, већ вековном односу, дошло је до видне прогресије фудбалске игре. Екипа мора показати велику слогу да би резултат био известан. Ако то није остварено, тада помаже психолог кроз јачање тимске менталне снаге која екипу стабилизују јер “рат не чини једна добијена битка“ (метафора).
Фудбалско првенство се добија континуираним победама. Ту је ментална снага најважнија. Узаврела стања морају бити контролисана, а екипа фудбалски и психички чврста, тиме и стабилна. Озбиљну фудбалску целину чине њени делови: психофизичко, техничко и тактичко стање тима, до међуљудских односа унутар екипе.
У Угриновцима обиљежено 105 година постојања НК „Банија“
Лепо је гледати и “тика-така“ стил у фудбалу којег је најуспешније лансирао шпански тренер Пеп Гвардиола, али тај начин захтева другачију селекцију и карактер играча. То је стил за играче средње висине, којима одговара лепршава игра, с пуно трчања и додира, с честим преносом лопте на супротну страну и пробој с крила. Доста личи стилом на мали фудбал чија тактика је вешто пренесена на велики терен. Модерни системи игре потпуно одговарају стилу “тика-така“. Лионид Меси је највећи протагониста тог стила игре, који га је лансирао у великог играча и фудбалску звезду.
С тим у вези често се поставља питање, у ком времену се играо бољи фудбал – када су играли Пеле и Шекуларац или данас када играју Роналдо и Меси. Одмах да кажем, што се фудбалске игре тиче, оба периода су изузетна, само је разлика у називу тих раздобља. Пелеово и Шекуларчево време је период – романтике, а време Роналда и Месија је период – брзине, пресинга, чувања и убрзане предаје лопте.
Ако је романтика склоност маштарењу и сањарењу, те две лепе речи управо описују слику фудбалске игре тог времена. Истина, игра је била спорија, али с много дриблинга и високе технике појединаца, с много шутева на гол, слободе и спонтаности у игри, време мајстора извођења слободних удараца (незаборавни Бора Костић) и корнера, дугих лопти и центаршутева, фантастичних голманских интервенција. Биле су то романтичне представе на отвореном с великим бројем фудбалских асова с идентитетом, готово у сваком тиму.
Време Роналда и Месија је раздобље брзине и пресинг игре, чувања и убрзане предаје лопте. Управо њих двојица су прототипови новог времена. Као нападачи, узори су по стартности и стартном лукавству с лоптом, координацијом покрета, чувању и тачне предаје лопте, надигравањем на малом простору, брзини и реализацији шанси. Реализација прилика које су им стварали саиграчи, и шансе које су стварали великом вештином сопствене игре.
Честа је такође дилема, да ли би асови из времена романтике били фудбалски драгуљи у модерним временима. Без сумње, велики таленти су посебни у било ком времену, јер се захваљујући психофизичком дару (а може и Божјем), радом и спортском интелигенцијом и надареном игром примећују и премештају веома млади у најбољу клупску селекцију. Велики таленат је незаустављив, само је питање времена, метафорично речено, када ће се књига отворити.
А фудбалска књига давно је отворена – још 1863. године у Лондону, када је основан први фудбалски савез. Нека је са срећом – и књизи и фудбалу, интересантном и лепом спорту.
Извор: Банија Онлине
