Иако број становника опада, раде на побољшању животних услова

Посетили смо села Дубока и Сибоковац у Пожешко-славонској жупанији и разговарали о животу српског становништва на овом подручју.

На обронцима планине Папук налази се неколико села концентрисаних око Чаглина по којем је названа и општина којој села припадају. Само насеље Чаглин, према најновијем попису има 485 становника, али за оближња села представља административни, политички, као и друштвени центар.

Из Чаглина до села Дубока долази се преко Миланлуга, брдском цестом поред које се простиру непрегледни виногради. Становници Дубоке највише се поносе светилиштем у оближњој шуми, које једноставно називају – Светиња.

– Овде се обично окупљамо за Спасовску Недељу и место је познато по многим чудима и оздрављењима која су се овде догодила. Дан пре прославе окупе се мештани, мало уредимо терен око светилишта, покосимо траву, почистимо све да то изгледа уредно и пристојно за тај дан. На сам дан прославе долазе људи из целе општине па чак и са подручја целе жупаније. Након литургије увек буде послужење где се људи подруже и попричају. Немамо тачне податке кад је место саграђено, али из усмених предања знамо да је старије од 150 година. Саграђено је зато да људи имају где да се окупљају и да се могу одржавати литургије. Последња обнова урађена је 2015. године када је изливен нови бетон. Мештани су тај посао одрадили самоиницијативно, а општина је финансијски помогла. Тада су се сакупили људи свих националности и није било предрасуда ко је које вере и из које цркве. Још је од пре познато по оздрављењима која су се ту догодила. Постоји веровање да је вода јако лековита, а последње оздрављење догодило се пре две године. Ми мештани смо били сведоци тог чуда – прича о светилишту у близини Дубоке млада мештанка Недељка Радосављевић.

Са 21 годином преузела бригу о селу

Иако се тек пре годину и по дана вратила из Даља где је похађала средњу школу, Недељка је на своја плећа преузела велики део друштвеног живота у селу. Основала је и удружење „Силва“ које се бави очувањем традиционалних вредности сеоског живота.

– Удружење „Силва“ основали смо 2020. године, а циљ нам је промоција живота на селу, заштита животне средине и пре свега очување културе и традиције. Тренутно смо у нашем крају најпознатији по томе што организујемо песничке вечери. Одлучили смо да нам то постане традиција, а ове године планирамо да припремимо и сајам старина. Ако све буде у реду, то ће бити леп и велик догађај. Тренутно имамо 21 члана, а активних је отприлике 10, с обзиром на то да су чланови углавном особе између 16 и 20 година па имају обавеза у школи – представља укратко удружење наша саговорница.

Сама Дубока је веома мало село, а већ на улазу налази се и део који би могао да се назове центром. Као и многа околна места, и овде становници живе углавном од пољопривреде.

– Могу рећи да је готово свака кућа самоодржива јединица зато што све што им је потребно за живот производе сами – храну, поврће, месо, мед и остале намирнице. Имамо једну велику предност, а то је да се унутар круга од 30 километара налазимо у близини Нашица, Пожеге, Плетернице и Славонског Брода. Становништво је углавном окренуто ка Пожеги и Нашицама, међутим стварно је срећа што смо у близини и осталих градова па нам живот у малом селу не представља проблем. Млади се након основне школе у Чаглину, школују или у Осијеку или у Пожеги, а што се тиче разних врста забава, ноћног живота, тренинга и хобија, углавном се одлучујемо за Пожегу и Нашице – каже Недељка.

Према попису становништва из 2021. године, село Дубока броји 39 становника, али су мештани ипак оптимистични јер је млади чине добар део популације и то им улива наду да ће опстати и у будућности.

Село у којем још нема асфалта

Из Дубоке одлазимо у оближњи Сибоковац. Напуштајући локалну цесту долазимо до неасфалтираног пута  који води до овог села. У центру нас дочекује сеоска делегација, поносно нам показујући друштвени дом који је тренутно у фази обнове.

Становници овог села баве се углавном пољопривредом што смо се и сами уверили јер смо сведочили призору када је један од мештана прошао кроз село са својим стадом оваца.

– Држимо краве и свиње и обрађујемо земљу. Долази нам доста купаца приватно, нешто продајемо и одређеним фирмама, а занимљиво је да доста купаца долази с мора. Имамо и оваца које продајемо на више. Слабо је исплативо, али живети се мора. У једну руку је у селу некад било једноставније и боље, а у другу и није. Ми смо некад ишли у школу километар и по пешке, док сад деци долази аутобус, премда то у данашње време и није нека велика новост нама пуно значи. Удаљени смо од свега, прва амбуланта и пошта су на девет километара, за сваку ситницу морамо у Чаглин. Папире вадимо у Пожеги која је удаљена 50 километара, али имамо ауто па нам то помаже. Једни другима помажемо и ускачемо старијим особама како би их аутима возили тамо где морају да иду. Постоје и жене које обилазе старије мештане и помажу им у пословима око куће. Ми своје село волимо, живимо у њему и не бисмо га никад мењали за град – прича нам мештанка Зорица Гајић.

Зоричин син Ненад има 30 година и један је од ретких млађих становника овог села. За сада је наставио да се бави породичним послом, иако тврди да је то постало неисплативо.

– Овде је за нас млађе мало теже, али сналазимо се. Доста њих ради у граду по фирмама, али много их се одселило, мало ко остаје у селу да се бави пољопривредом. Што се тиче друштвеног живота, одлазимо у Нашице које су нам удаљене 40 километара или Славонски Брод који је удаљен 35. Ја сам одлучио да се бавим ратарством и сточарством. Ови дани су за пољопривреду тешки због превисоких цена на тржишту и тренутног стања у свету. За сада планирам да наставим с радом, али не знам докле ћу издржати. Радим скупа са родитељима који се пољопривредом баве од раније. Још увек размишљам да ли да наследим посао или ћу га угасити – појашњава Ненад Гајић.

Из Немачке се вратио у своје село

Након што је једно време радио у Немачкој, Ненад се вратио назад у Сибоковац, јер, како каже, више воли живот у свом селу. Активирао се и у друштвеном животу.

– Ишао сам у средњу школу у Пожегу, где сам живео у ђачком дому, али након тога сам се вратио јер у граду не бих могао да живим. Био сам и у Немачкој, али за ово нема замене. Цене су скочиле, а плате остале исте па је живот тамо постао неподношљив. Неколико нас се активирало у селу на преуређивању друштвеног дома. За сад смо направили плочице у целом дому као и комплет зидове на које смо ставили ригипс. Сад чекамо да дође струја па да кренемо и са фарбањем, ставили смо и ламперију, а касније ћемо вероватно уредити и спољашњи део, планирамо да стављамо и фасаду. Пошто у селу има нас десетак младих, имамо стол за столни тенис па ће нам то обогатити друштвени живот, поготово у зимским месецима – прича Ненад о плановима са обновом друштвеног дома у Сибоковцу.

У селу постоји звоник на којег су мештани веома поносни. Иако нико са сигурношћу не зна да каже од када датира, сви врло радо причају о њему оно што знају, оно што претпостављају или оно што су чули од покојног деда Славка који је, кажу, био ходајућа сеоска енциклопедија, а који је прошле године преминуо у 93. години.

– Од покојног деда Славка сам чуо да је звоник у Другом светском рату погођен. Он је тако рекао, а да ли је био у праву, не знамо. Посвећен је Светом Илији, а дан прославе овог свеца је и заветни дан у нашем селу. Некад је то био и сеоски кирбај, пре 50-60 година је ту знало бити и 400 људи, а сад једва 30 људи живи у месту. Кирбај се и сад обележава, али углавном по кућама – прича нам бивши пољопривредник, сада пензионер Зоран Бекић који се у Сибоковац доселио пре 50 година из Кнежева у Босни и Херцеговини.

Упркос, малом броју становника, и Дубока и Сибоковац се уздају у своје младе снаге и верују да ће им оне донети бољу будућност, као и опстанак пољопривреде и неговања сеоског начина живота.

Извор: srbi.hr