Интревју: Момир Кецман, бивши југословенски и српски рвач
У интервјуу за Српско коло говорио је, Момир Кецман бивши југословенски и српски рвач.
- Реците нам нешто више о свом детињству, с обзиром да сте одрастали услед тешких ратних околности?
Рођен сам у зиму 1940/41 у селу Крња Јела-Смољана у околини Босанског Петровца, али нема забелезен тачан датум јер су књиге у току рата изгореле. Мој отац Богдан је као првоборац у Партизанима био од првих ратних дана, где је и погинуо 1942. Мајка Сава је умрла, 3 месеца након што је родила младју сестру Ковиљку. Живели смо тешко. Сестру је одвела баба, а након 2 месеца и она је умрла па је узела мајцина најстарија сестра, док сам ја остао са оцевом фамилијом, али су следеће године сви умрли од тифуса. Остао сам сам. Не знам како сам преживео наредне две године док се није вратио деда Илија када смо колонизирали у Барању, Болман (Бели Манастир) и затим се преселили у Тител, да би се поново нашао у родном крају 1947. где сам две године живео са дедом и стрицем Душаном који се демобилисао из ЈНА. Те године је довели назад И моју сестру Ковиљку. До јуна 1951. завршио сам четврти, а сестра два разреда основне школе. Били смо јако сиромашни и живели смо само на кромпиру и купусу и на лиснатој зеленој салати и луку. Баба маћеха није се радо бринула о нама, па је мој ујак Јово (првоборац) одлучио да нас, са осталом децом из Петровца и околине пошаље у дом ратне сирочади у Сарајево, ја сам завршио у Варешу, а сестра у Бихаћу.
- Испричајте нам шта су посебности вашег родног места, које су вам успомене и шта вас и данас веже за овај крај? Одлазите ли тамо?
Село Смољана је добила име по цеђењу смоле са јелики. Пре 300 година људи су ту долазили у пролеће и засецали стабла јелика и постављали кантице (чешће кузове-то су чашице направљене од коре дрвета) како би скупљали смолу. У јесен би се људи враћали да покупе смолу и кад би дошли у Петровац питали би где је та Смиљана. Они би им казивали “идите овим путем (уз Саиновац-узвишење изнад Петровца) уз брдо и на око 4 км ћете угледати са леве стране уз пут једну огромну крњу јелу (Јелика којој је гром потпуно разнео једну трећину горњег дела, а доњи део располовио), пред вама ће се показати поље пуно долина разне величине и иза тог поља је шума и село Смољана”. Тако је та лева страна села Смољане постала Крња јела. Село се налази на висоравни на висини од око 700-900 м окружено са свих страна планинама. Са севера, истока и Запада са обронцима планине Грмеч, а са југа брдима Рисовацом, Језевац и Срнатица. Кроз поље тече безимена река понорница која извире испод планине, а понире негде на средини поља. Некада је у Смољани била огромна шума, сад је посечена… Дуго времена Смољана је била камењар јер је вода спрала земљу да би од пре пар година цео крај обрастао у шикару (младо дрвеће, трње и купина) а у пољу зеленило… Нигде нисам пио воду као у Смољани. Температура воде је идеална, лети и зими 17-18 степени, лети хладна, а зими топла. Људи су вредни и поштени, спремни да помогну сваком коме треба помоц. Све тезе и дуготрајније послове раде удруженим снагама. Радо бих се вратио тамо да живим, али нема лекара, што ме спутава. Нигде не постоји таква вода, ваздух и храна (кромпир,купус, сланина без трунке меса, лук, јабука, крушка, трешња, шљива, као и хлеб испод сача али од праве пшенице и правог кукуруза). Када одем тамо, за два дана боравка се препородим. Све ређе идем у Смољану јер скоро и да нема народа. Имали смо три школе, а последњих 20 година смо имали једну, да би се прошле године угасила и та једна…Нажалост.
- Како је почела ваша каријера? Прво сте се бавили фудбалом, како сте
се нашли међу рвачима?
По дечијим домовима (Сарајево, Вареш, Градачац, Босански Петровац и Бања Лука ) сам се бавио шахом, гимнастиком, одбојком, кошарком и фудбалом. У свему сам био међу најбољима. Изузетно сам волео да се бавим спортом, нисам волео да гледам спортске приредбе, осим врхунске, јер сам више волео да се ја бавим спортом, а не да гледам друге. Доласком у Београд 1960. године уписао сам Електротехнички факултет и одмах отишао у “Партизан” на пробну утакмицу код изванредног тренера и педагога Матекала. Ту ме је довео Сомболац, мој старији школски друг из Бањалуке, који је играо леву страну одбране у првом тиму Партизана. Имао сам пробну утакмицу и завршила се разговором са тренером Матекалом који је истакао неколико мојих фудбалских врлина (снажан, добар дриблер, добар преглед игре, левоног са коришћењем десне ноге итд., а затим је хтео рећи неколико мана, али ја нисам хтео да слушам јер сам сматрао да нема мане која би могла променити мој став да се бавим фудбалом. Међутим из учтивости и поштовања према фудбалској величини ћутао сам и слушао. Тад је између осталог рекао: “Теби су сви центаршутеви краћи за 4-5 м, лоше сарађујеш са саиграчима, љутиш се на њих кад нису утрчали где ти мислиш да треба, не сарађујеш”. Питао сам га шта предлаже, мислећи како да то поправим, а он је рекао: “Младићу ти си тешки индивидуалац, ти никада ни у једном колективном спорту као такмичар не можеш да успеш. Мој предлог је да изабереш неки индивидуални спорт. Тако сам пробао Џудо, да би после месец дана тренинга направио феноменалан резултат и одустао. Животна одлука је пала када ме својим успехом одушевио рвач Бранко Мартиновић и његова слика са Олимпијаде у Риму где је освојио сребро за мене је постала мотивација да се окушам у рвању. Оно што је уследило је историја…
- Ваша спортска достигнућа су огромна. Представљали сте Југославију
и на Олимпијским играма 1972. у Минхену… Шта бисте издвојили као
највећи успех у спортској каријери?
Победе и успеси се врло брзо заборављају, сећања на њих довољно брзо избледе, док трауме пораза и неуспеха остају вечно. Имао сам преко 500 борби, а свега десетак се солидно сећам и то због тога сто су биле трагичне са позитивним исходом, али не постоји ни један од двадесетак пораза да се и данас не сећам сваког тренутка борбе. Врло сам тешко подносио неуспех. Као највећи успех сматрам освајање сребра на Првенству Европе 1969. године када сам имао пет победа и нерешено са актуелним прваком света Финцем Појкала, где сам у финалној борби драстицно остећен. Највећи резултат који сам постигао је када сам узео сребро 1971. у Софији на Првенству света. Међутим то је успех тренера Љ. И. Гедзе који ме је наговорио да са исчашеним лактом десне руке ипак наступим на такмичењу са образложењем да предам борбу како бисмо учинили услугу Јапанцима , чиме би их задужили да и они помогну неком од наших такмичара. Тај резултат сам поклонио тренеру, јер је бринуо о свему како би успео. Најсрећнији сам био када сам се попео на постоље у Италији на Првенству Европе…
- Да ли бисте нам испричали неку анегдоту са такмичења, неку која
вам је највише остала у сећању ?
На Првенству Света у Софији рвао сам полуфиналну борбу са вишеструким медаљистом са ОИ, светских и европских првенстава, Грком Галактолопулосом. Водио је са два бода до средине друге рунде када сам ја направио два бода. Пет секунди пре краја борбе, глумећи да сам малаксао, дозволио сам партнеру да скопча његов омиљени захват из којег је већину својих противника туширао (победио тушем). Две секунде пре краја из тог хвата извео сам захват на саму ивицу борилишта, добио два бода и уз напор и огроман ризик да ме тушира или да ми повреди кичму, успео сам да главом додирнем спољњи део борилишта па је због тога судија прекинуо борбу, а истовремено је сирена означила и крај борбе. Победио сам и ушао у финале, а тренер је од узбуђења удахнуо део пешкира и замало се удавио. На силаску са струњаче цео стадион са 37 хиљада гледалаца скандирао је “Кецман јунак”.
- Упркос успесима у спорту, нисте запоставили ни академски пут.
Дипломирали сте електротехнички факултет. Како сте спојили љубав
према спорту и науци?
Нисам волео школу, медјутим био сам добар ученик, а јос бољи студент. Електротехнички факултет сам уписао1960. а дипломирао 1964. Све испите сам полагао у првом испитном року. Имао сам срецу да сам заврсио СТС средњу електротехничку школу у Бања Луци где сам стекао огромно знање и на факултету сам то знање проширио. Није било лако ускладити посао и такмичења. Када сам постигао веце спортске резултате вец сам урадио и неколико студија из области производње, потросње ел. енергије и развоја електропривреде Југославије и Република, па су старији струцњаци предлагали да се одрекнем или спорта или струке. Нисам се могао одрећи посла јер нисам имао од чега да живим. Нисам се могао одрећи ни рвања, иако до 2010. Год. ни један динар од њега нисам зарадио, али је то била моја љубав И задовољство. Током радног века уписао сам И постдипломске студије као и економски факултет, учио сам стране језике…
- Како је изгледала ваша професионална каријера након одласка у
спортску пензију? Чиме сте се бавили?
Као спортисти додељен ми је стан на Бањици. Озенио сам се и добио три сина. Ја сам се посветио тренерском позиву и преузео сам комплет бригу о Рвацком клубу Раднички чији сам од почетка био члан. Извео сам двојицу медаљиста, Проф Касум Горан и Илиц Првослав. Деведесетих сам био и председник рвацког Савеза Југославије, члан стручне комисије Светске рвацке Федерације, члан Председништва СОФКЈ И председништва ОК СРЈ, председник СД Раднички…
- Како данас проводите време?
Последњих десетак година услед здравствених проблема сам се повукао. Сада путујем, волим да прошетам, читам, а тренутни хоби ми је писање родослова мојих Кецмана и Драгишића, мајчине фамилије. Радим И на писању своје аутобиографије…
- Активан сте члан завичајних удружења овде у Београду? Реците нам
несто висе о томе?
Пре ових последњих ратова имали смо Завицајно удрузење. Формирали смо ново Удружење Београдјана са пореклом из Босанског Петровца, а ја обављам функцију председника Скупштине. Пре Короне смо се више дружили, а годишње смо организовали скуп свих Петровчана који зиве и раде у Београду. Главни циљ нам је да помогнемо да се Петровчани уједине где год били. На нашим скуповима увек је весело, забавно, док се прича о лепим догађајима из родног краја, евоцирање успомена уз музику И песму.
- Шта бисте, са овако богатим и животним и професионалним искуством,
поручили младим људима који тек бирају свој пут?
Важно је живот проживети задовољан и сретан, а то је углавном ако имате успеха у оном што радите. Младом човеку бих рекао да живот брзо пролази ма колико био сретан и ма колико дуго зивео И да зато треба да ради оно што воли и где очекује и има успеха. Успех је највећи стимуланс за све.
ИЗДВОЈЕНА БИОГРАФИЈА:
Момир Кецман, бивши је југословенски и српски рвач. Рођен је 1941. године у селу Крња Јела, Босански Петровац. Као дете остао је без родитеља и одрастао је по домовима за ратну сирочад и студентским интернатима. У Београду је завршио Електротехнички факултет. Био је члан Рвачког клуба Раднички из Београда. Током шесдесетих и почетком седамдесетих година је остварио највеће успехе. Освојио је сребрну медаљу на Светском првенству 1971. године у Софији. Освајач две сребрне медаље на Европским првенствима, у Модени 1969. и Берлину 1970. године. Био је учесник Олимпијских игара 1972. године у Минхену, где је заузео пето место. Првак Југославије био је шест пута, три пута други и једном трећи. Касније је радио у струци. Био је члан Председништва СОФКС, и ОК, касније члан стручне комисије ОКС, председник СД Раднички. Заједно са сином Младеном оснивач је неколико рвачких клубова у БиХ (Дринић, Петровац , Бања Лука), једног у Сурчину- Београд. Током богате такмичарске, тренерске али и каријере спортског радника, Момир Кецман је освојио десетине разних друштвених признања и одликовања, од светске рвацке федерације ФИЛА, затим добитник је Октобарске награде Града Београда, као и Ордена заслуга за народ и Ордена Немањића и бројних општинских признања. Једно од највреднијих је Награда Спортског савеза Србије за животно дело и спортско национално признање Републике Србије. Има супругу, три сина и девет унучића.
Новинар Српског кола
Весна Пешић
