Један човјек у пустом селу Цивљане

Од предратних 853 становника у 238 домаћинстава, у селу Цивљане данас је остао један човек у једној кући. Није то статистика већ сурова стварност овог села подно Динаре.

Једини становник Цивљана има 95 година, каже нам отац Лазар Пријић чијој парохији Цивљане припадају и који нас одводи до Момира Билића.

Да човек у позним годинама остане сам у домаћинству, неретко болестан и без било чије помоћи, у данашње време није тако редак случај, посебно када се ради о бројним селима далматинске Загоре. На подручју врличке парохије из године у годину све је више домова у којима остану управо такви, времешни, болесни, немоћни старци који након смрти партнера остану да броје своје преостале дане живота. Ту муку и невољу осуђени су да поделе једино са преосталим комшијама у селу, макар у оним тренуцима „злу не требало”, да им бар хитну помоћ позову кад сами нису у стању ни толико.

Није то случај и код Момира Билића, који већ годинама живи сам у домаћинству, улици али и у читавом селу. До првих комшија у другом селу деле га километри пута које више није у стању прећи, а једино друштво са којим разбија свакодневну тишину прави му мачак са којим дели све до последњег залогаја хране. У близини нема ни родбине ни комшија, често ни пролазника који би му пружили руку ако га из кревета придигнути затреба, па се друштву и шачици разговора више обрадује него ли било чему другом што би му се понудити могло. Сведочи нам о томе и свештеник врличке парохије, Лазар Пријић, који у свакој прилици настоји да Момира бар обиђе.

– Није Момир једини човек у парохији који живи сам и којег треба обићи, али је једини који је остао сам у читавом селу. Деведесет и пет му је година, још се сам о себи брине, сам себи спреми оброк, али се све теже креће, године чине своје. Има добрих људи који га се сете, обиђу, дођу из Врлике, Цетине или неког другог околног места, донесу му нешто, помогну колико могу, а он се мученик бори како зна и уме. Најсрећнији је кад му неко сврати, кад има са ким прозборити по коју реч, кад му неко бар врата одшкрине да види и пита да ли је жив – прича нам врлички парох Пријић који нас уским макадамским путем одводи пред Момирову кућу.

Преподневни су сати, казаљке ближе подневу него јутру, али пред Момировом кућом гробна тишина. Зима је, не чују се чак ни цвркути птица, а други више и нема ко. Угледа нас на капијици Момиров мачак па и он негде замакну иза зида, ненавикао на друго друштво изузев свог брижног газде. Траг дима из димњака знак је да је Момир устао, жив је, ватру је наложио али ко зна да ли је тог јутра и излазио напоље, исте мисли делимо иако их нико не изговара. И баш у том тренутку мучну тишину разбија блага шкрипа отварања врата иза којих се споро и несигурно, са џезвом од кафе у руци помаља Момир. Махањем руком позива у госте, мада не видећи најбоље ни ко му у сусрет долази. Ипак, нисмо потпуни странци и незнанци, препознали смо се већ након две-три измењене речи.

– Хајте унутра на каву.  Ево ја таман попио своју, па кренуо вани да бацим овај талог из џезве. Има и ракије. ‘Ајмо унутра, нећемо на вратима стајати – озарена лица позива у кућу Момир, у тренутку изгубивши онај празан поглед са којим је, само пар тренутака раније, излазио из свог дома.

Неколико квадрата већ угрејаног простора у којем Момир проводи своја двадесет и четири сата дневно, били су довољни за пријатељску атмосферу у којој за причу не треба увод, а тема толико да време за њих не може бити адекватно мерило.

– Могао сам у младости отићи одавде. Дођем у Загреб, понуде ми посао у милицији. Ја одмах пишем писмо жени и ћаћи, да чујем шта ће они рећи. Поштовао сам жену, оба родитеља, али сам за све прво жену па оца питао. Дође писмо назад у Загреб, читам ја, а они само што не бију, неће ни да чују да останем тамо. Али пази, мој отац је био добар и вредан човек, прави домаћин. Имао је тада сто оваца, пет волова, три краве, двоје магаради. А магарад смо држали због оне планине тамо, на њима превозили товар када лети овце изводимо на Динару – прича Момир, као да се жели оправдати за одлуку што се, још у раној младости, определио за живот у селу.

Посао у милицији није прихватио, већ се вратио кући бринути о породици, кући, благу и имању од којег су сви живели, јер до другог посла тешко је било доћи. Знајући га као вредног и спретног у то доба понуде му, каже, да буде лугар. Да обилази и од сече чува оно мало стабала што су се овде шумом звала. Тамо где се тек пошумљавало, није смела стока заћи, а терена за испашу није било изобиља.

– Кад је отац чуо да су по мене дошли да радим као лугар, истера те људе из куће. Нећете ви мог сина са народом завађати, ако је тај посао добар ви га радите, немојте мени немир у кућу доносити, каже им и затвори врата – присећа се Момир и са нама дели своју другу прилику за посао у младости.

Ипак, деценију ипо био је запослен као курир, како би се свакога дана, након обављеног посла, могао враћати кући, породици и имању. Обишао је пешачећи сваки метар земље од Цивљана, Цетине па све до Книна, и најчешће био једина веза између села и града.

– Све сам ја то на ноге прелазио, километре и километре пута. Ако коме стигне писмо, торбу о раме па пут под ноге. Ако чујеш да се негде родило дете, прво идеш код родитеља његових па у град код матичара да дете пријавиш. Није народ онда ишао до града за сваку ситницу, нити је за то имао времена, само преком потребом – појашњава нам Момир.

Због рата ништа више није и неће бити исто

Иако тешко и сиромашно, живело се ипак добро, каже. Народ је радио на својој земљи, мучио се да би прехранио породицу, одгајао бројну децу. Заокупљени својим бригама нису имали времена да брину туђе, па је свако са сваким могао, помагали су једни другима и више је слоге било него данас. Свака долазећа година бивала је бар по нечему боља, све до рата који је, како каже Момир, уништио и народ и државу.

– Рат је велика несрећа. То су луди људи закували и направили. Завадили народ, опустели земљу. Што се нису међу собом били, а народ оставили да живи – једноставно појашњава, пита се и одговара Момир.

Због тог рата ништа више није и неће бити исто, не само за њега, каже, него за сав овдашњи народ. Куће остале напуштене, запаљене и у коров обрасле, села пуста, а народ своје корење пушта у земљама које за њега нису и никада неће бити његов грумен земље и његово тло. Момир је остао без сина који је страдао у саобраћајној несрећи. Супруга то бреме туге није издржала па се, након година проведених непомично у кревету, и она упокојила, од жалости за сином од свега одустала. Остала му је једино ћерка, сада и она у поодмаклим годинама, и унучад у Србији која повремено дођу да га обиђу. Могао је и он код њих, звали су га да не буде сам, али је рађе бирао да сам остане него да њима буде на терету.

– Њих је у кући петоро-шесторо, и ја нећу да идем тамо. Сметао бих њима а ни сам се не бих осећао као у својој кући. Спремим себи кад могу и колико могу. Крува увек имам, млеко купим, кекса, па то ујутро све умрвим заједно и једем. Кад могу да устанем на ноге, скувам себи јухе и меса, оно што знам. Шта сам све преживео па ја сам и од ове Динаре јачи. Некад ми се чини да све још могу, али су ме ноге издале, па буде дана када једва устанем из кревета, тешко се обучем, некад чак ни чарапе не могу сам обути. Сам оперем, приклоним за собом, знам да ми нема ко други. Али није ми ни то тешко колико самоћа. Немаш са ким реч проговорити. Ето, имам мачка па са њим говорим, али и он зна у скитњу па га нема док шерпицом не лупим да дође јести – појашњава уз шалу на крају Момир.

А како човек то све издржи, он најбоље зна. Кад сати, дани, месеци и године пролазе а време као да је заувек стало.

– Најприје ти могу казати да човек претрпи. Види да не може мењати, нема овога, нема онога… и онда то све претрпиш. Из тебе то као да изађе и оде. Бар да ми је жена жива, све би било другачије. Тако ја сада кубурим сам, сам самцат у читавом селу овде, мила моја – са уздахом који разара и најтврђе срце помирљиво одаје Момир.

И докле ће моћи тако то само и једино драги Бог зна. Још увек нађе снаге да направи по коју букару по којима је некада био познат и сам за себе запева кад му најтеже буде. Петнаест година самоће научиле се га таквом животу, да претрпиш онда када знаш да не може другачије. Далеко од свега и свих. Старост и самоћа суморније и теже од зимских дана, пустих улица, затворених кућа и обраслог села, али благослови сусрета и речи на растанку ипак драгоценије од свег овоземаљског сјаја и бљештавила. Јер живот брзо прође, као и свака календарска година.

Извор: срби.HR