Милош Кордић: Ништа од њих не вриједи крити – они све знају

Са првим пописивачима у животу сусрео сам се неколико мјесеци, а можда је била у питању и цијела година, прије половине прољећа 1952. године. Тај за мене историјски сусрет са људима, за које ми је ујак Милорад, звани Мићан, рекао, кад су отишли, да су то пописивачи, збио се у Јошавици (петрињској). У којој сам до половине тог прољећа живио.

За било какве пописиваче нисам до тада ни знао ни чуо. За милицију, порезнике, утјериваче обавезе, партијског секретара у селу, предсједника Сељачке радне задруге, петрињске судије, докторе… знао сам, неке и упознао, али за ове – никад.

Била су двојица. Један онижи, као гак црних бркова, у краћем кожном капуту, с кожном шилткапом. А шта је други, који је био нешто виши, имао на себи – не сјећам се најбоље. Осим капе. Ње се сјећам: била је то једна од капа какве сам виђао код неких који су пролазили кроз село, понекад се код неких кућа заустављали, у неке и свраћали, а наши у селу звали су је, ту мени чудну капу, руска.

(На мајини, изнад Брежине, комада ујакове земље, чувајући краву и коње, залегао бих у траву и посматрао жуте мраве: једни су се кретали од мравињака, а други су, носећи ситно бијело зрње и танке сламчице, ишли ка мравињаку – и њих смо ми, дјеца, звали руски мрави. А кад сам то, о руским мравима, споменуо ујаку, он ми је рекао да се никад, пред било ким, не усудим да зуцнем било шта о томе… тим руским… Кад будеш старији знаћеш због чега. Јер јуче се смјело, данас не смије, рекао је. Мада сам ја и тада већ начукнуо нешто о томе…)

У Шимулије су пописивачи стигли пјешице. Што значи да се нису довезли на бициклима, да нису дојахали на коњима и да их није довезао било какав џип. А три или четири пута видио сам милицију на бициклима, једном на коњима, као и неке важне другове у џиповима. Иако је могло бити да је и ове довезао џип у коме је дошао још неко важан, а ова двојица да су изашли код куће чиче Пере Мразовца, док је важнога џип одвезао до „концеларије“, у којој су сједили неки важни другови из села који су управљали Сељачком радном задругом… Могло се десити да су изашли… а и није морало.

(За такве, да су важни другови, говорио би ујак, такође кад би отишли… Двадесетак година касније прочитаћу у књизи Оловка пише срцем Вање Рупника Рачића и Будимира Нешића, кад дијете одговара на питање о томе шта је то крава: „има разне краве / тако има једна крава / што увек дође кад имамо госте / да тражи нешто од маме“. Што значи да су дотичну, вјероватно комшиницу, назвали кравом кад би изашла из куће, односно отишла.)

Ову двојицу угледао сам чим су се појавили на путу испред куће дједа Симе Шимулије. Нашег рођака и првог комшије. (На чијој сам прилично великој штали, испод доњег реда цријепа, видио, први и једини пут у животу, дивљу мачку. А да је то дивља мачка, рекао ми је дјед Симо. Стајао сам поред њега кад се она извукла са сјеника, одјурила гредом до краја штале, скочила на земљу и побјегла. Ово је трећи пут да долази на моју шталу, рекао је дјед Симо. И додао: Нек сам ђаво зна откуд долази!) И кад сам их угледао, ту двојицу, и кад су ушли у авлију – онај без кожног капута отворио је вратнице и, држећи их, пустио онога у кожном капуту да први уђе – у којој су затекли ујака и мене, и кад ми је ујак, а већ их је био позвао у кућу, што су они одбили, дланом и прстима спуштене руке, увјерен да они његову руку неће видјети, показао да се склоним у страну, одступио сам неколико корака, таман толико да сам могао да их посматрам, и кад је о нечему вјероватно важном кренуо разговор, а ја то нисам добро чуо, и кад је онај што није био у кожном капуту из своје кожне торбе извадио дебљу теку и оловку и почео да пише… не, нисам ја тада знао да су то били било какви пописивачи.

А кад су отишли, ујак ми је објаснио да су они били баш то – пописивачи. И још ће казати малко и од онога шта су они то пописивали… А пописивали су: колико коња, крава, оваца, крмака, кокошију, гусака… па су и плуг, брначу, сијач… колико жита, ракије, шљива, јабука… колико шунки, сланине, кобасица… Све што сам разумио, било је оно што сам видио: онај у кожном капуту нешто је питао, затим је ујак нешто тихо говорио, а онај с руском капом све је брзо записивао. И у свему томе мени се, као будућем ђаку прваку, највише свиђала његова црвена оловка. А какво је срце имала, нисам видио.

Куд сад и кобасице? питао сам, тужно, ујака. Ујак је дуго ћутао, па рекао, такође тужно: Ништа од њих не вриједи крити – они све знају. А да ли су и мене уписали? питао сам. Не знам… вјерујем да јесу, казао је ујак. Јесам ли ја и даље твој или сам сада и њихов? питао сам. Ти си и даље наш, рекао је, и додао: А да ли ћеш једног дана бити и њихов, то нико не зна… Није ми то било јасно, али нисам даље припиткивао.

Него, прије него што су дошли пописивачи, преселили смо се – ујак, ујна Анђа, баба Јела и ја – у нову кућу. У кућу од цигле. С пространим подрумом, плиће укопаним у земљу, с прекривеним дрвеним штињгама којима се пењало до просторија у којима смо живјели… Напустили смо шталу. У којој смо једину просторију дијелили с два коња, кравом и с неколико оваца – међу њима била је и овца Бјелка, коју ћу тог прољећа, 1952. године, добити као „мираз“ кад ме буду враћали у родно село… Између наших драгих животиња и нас, ујак је учврстио ограду од нешто дебљих дрвених летава. Како сам волио коње, они су, на моје тражење, завезани уз летве, до нас. Уз бабине ријечи како би ријетка кравља балега могла да прска и по нашим поњавама и шареницама, којима смо се покривали. Штакори (пацови), о којима је било ријечи у мојим ранијим записима, марширали су зидом штале, по вјенчаници.

Ујак је био учесник Народноослободилачке борбе. Одлазио је у „концеларију“ на, моме знању о томе, опасне и тајне састанке… „Концеларија“ је била виша, ужа зграда поред школе, на чистини недалеко од десне обале потока Јошавице – обје зграде изграђене су послије рата. Школа је била омалтерисана и окречена у бијело, а „концеларија“ остала у својој цигли. И обје су биле свим јошављанским засеоцима: од Плављанића до Шимулија, од Чакара до Ранића, једнако удаљене. Осим Жилићима, који су, на југоисточној страни, најудаљенији. Одлазио је ујак и на изградњу сисачке Жељезаре. К нама су долазили неки мени непознати и познати људи, односно важни другови. Навраћала је и милиција…

Њихове, јошављанске Сељачке радне задруге сјећам се као кроз сан. Јер ако је постојала задруга, да ли је мој ујак био њен члан? А све је указивало на то да је морао да буде. Његов рођени, млађи брат Јанко, и, наравно, мој рођени ујак, био је носилац Партизанске споменице 1941, члан Комунистичке партије и тих година један од одговорних руководилаца у петрињском котару (срезу), па ако ни због чега и ни због кога другог, због ујака Јанка требало је да уђе у задругу. Али, ако је ујак Мићан био члан задруге, па још и члан Партије (то никад нисам сазнао), како је могао да своју земљу, краву, своје коње и овце… до којих се, причало се у кући, тешко дошло, како је могао да их не да у задругу? Ако сам, а јесам, до половине прољећа 1952. године чувао коње, па ми једнога заклао чопор вукова, па ми је, док сам чувао овце, дошао вук и однио јање, па док сам чувао краве, а стекли смо и другу краву, она је отелила теле, каснију лијепу црвену јуницу, која је прогутала јабуку у воћару у коме сам их чувао, па су је морали приклати, па… Ако је био у задрузи, како то да је наша стока била код нас?… Не, никад ја то нисам сазнао… А онда је те, 1952. године, нестала и јошављанска задруга.

Кад сам стигао у Петрињу, крајем љета 1956. године, у шести разред, и кад су ме на стан и храну примили ујак Јанко и ујна Смиља (имали су и двојицу од мене нешто млађих синова, Бранка и Славка), води ме једног дана ујак до „Бате“. Да ми купи шлапе (патике). И у једном моменту повучем ујака, који је у 41. години био већ у пензији, за руку и готово му шапнем: Ено га. Кога? упита он. Онога који је био с капом коју су звали руска, и који је писао, а онај други, који је био у кожном капуту, нешто испитивао ујака Мићана… Кад су отишли, ујак ми је рекао да су то били пописивачи, додао сам. А на то ће ујак Јанко: Онај с руском капом био је у домобранима, а онога са шилткапом, који је био у партизанима, одвели су… Никад се није сазнало шта је било с њим и с његовом породицом.

И у том моменту, а већ смо били близу „Бате“, окренуо сам се, у страху да ме пописивач не препозна, оставио ујака и побјегао кући.

И док сам трчао, у ушима ми је звонила она давна реченица ујака Мићана: Ништа од њих не вриједи крити – они све знају.

Шлапе сам добио неколико дана послије пописивачеве сахране.