Муке по животу Србина из Аде код Осијека Драгог Барошевића

Драги Барошевић, седамдесетогодишњак из села  Ада у близини Осијека вјеројатно је први Србин у Хрватској којем је дијагностикован ратни синдром Пострауматског стресног поремећаја (ПТСП). До сада је то био екслкузивитет за Хрвате из којег што стварни ПТСП-овци а што лажни остварују материјалне повластице. Ни по чуда да је Драги био војник, да је био ратник са пушком у руци, па да ратне слике и трауме се, по завршетку рата враћају и чине кошмар у мозгу и души.  Никада није облачио нити једну униформу, никада није био нити у једној како каже ни одбрамбеној ни офанзивној акцији. Због тешког инвалидитета којег је осликавала смрвљена десна шака и повређено око што као дар носи од предратне 1987. и тешке повреде на раду у тадашњој осјечкој творници намјештаја „Мобилија“, никада није био војни обвезник. Једино што је био и што га повезује са ратом, а и због чега вуче коријен ратног ПТСП којег је наставио „Кафкијанским“ процесима у миру, је чињеница да је суморне јесени 1991. брао кукуруз на својој њиви званој „Ђурин Салаш“!!!

 

СА ЂУРИНОГ САЛАША ПО БАТИНЕ У ЂАКОВАЧКУ ПОЛИЦИЈУ


„Тог несретног дана отишао сам брати кукуруз на својој њиви. Непримјетно су ми се привикла петорица-шесторица хрватских војника, ухапсили ме, везали и силом провели до полицијске станице у Ђакову“, прича на моменте врло жустро подижући тон Драги. Од његове њиве до Ђакова је 40-ак километара.

У Ђакову је провео како каже пет најтежих дана у животу. „Ту почињу моје физичке калварије јер сам током пет дана боравка у хрватској полицији константно изложен физичкој тортури односно тучи. У ударцима се смјењивао како је ко хтио. Поломљена ми је нога, ударцем кундаком избијени предњи и доњи зуби“. Преживио је и десетак „шкољцања“ пиштоља чија му је цијев била у устима. „Ај’ти знај ‘ел пиштољ пун ил празан. Док „шкољцне“ и схватиш да си овај пут остао жив прође читава вјечност. И тако у круг, прича за „Српско коло“ Драги Барошевић.

Након, како каже пет најдужих дана у животу, пуштен је без икаквог писаног доказа да је боравио у притвору, да је за било шта осумњичен, осуђен или пресуђен. Размјењен, дакако као цивил,  у Неметину близу Осијека.

У својој родној Ади наредних година Драги се опорављао од физичких и психичких траума. Поломљене кости су прерасле, али на мјестима све и једног избијеног зуба у ђаковачкој полицији, није израстао нити један нови!!! Временом Драги сазнаје да му се име налази на списку „побуњених Срба“ на које се односила хрватска аболиција, односно опраштање државе за оружану побуну. „Како да будем аболиран, а нисам се ни побунио. Нит сам мобилисан, нит имао икад оружје, ни униформу. Брао сам мирно своје куруузе. И одједном побуњеник против државе“! Како је то могуће?

 

КАД ЂАВО ОД ЖЕЛЈЕ ЗА ПРАВДОМ НЕДА МИРА


Нажалост није му дао ђаво мира! Узима угледног осјечког адвоката Филаковића са намјером да правним путем поштујући државу пред правосудним инстанцама скине своје име  списка којем оно никако не припада. Ту почиње кафкијански процес само што главни јунак није Аустријанац ЈОЗЕФ К. већ Србин из Аде Драги Барошевић!

Од суда добија одбијеницу уз образложење да му не могу изаћи у сусрет јер нема правоснажне пресуде пошто се против њега никада није ни водио судски процес. Суд није уважио приложену чињеницу, односно попис аболираних за оружану побуну, који је од истог суда неколико година раније Драги легалним путем исходовао!!!? Али је зато од истог суда, пошто је изгубио парницу, добио је „честитку“ са налогом за плаћање судских трошкова у висини од 7 000 куна што је нешто испод хиљаду евра. Новца није имао јер тада није имао пензију која је опет посебна прича у односу институција према појединцу у РХ. Углавном, за наведени износ стављена му је хипотека на породичну кућу и то је трајало годинама све док није скупио и задњу липу укључујући и затезну камату и платио држави правдољубивост!!!

Нажалост, немирни дух и жеља за правдом опет му није дала мира. Исти адвокат у његово име саставља одштетни захтјев према држави за физичку и психичку тортуру коју је преживио у полицији у Ђакову. Јер униформисана лица која представљају државу су ка противправно као цивила ухапсила у кукурузима, киднаповали, спровели у Ђакови и тамо малтретирали.

 

СРЕЋОМ ЈЕ ТРАЖИО СКРОМНУ ОДШТЕТУ


„Срећом не састависмо висок одштетни захтјев. Процјенио сам да моје физичке и душевне повреде што значи сломљена нога и пар ребара, избијени сви зуби, оно „шкљоцање“ пиштоља у устима, десетак кундака у ребра и прса вриједе отприлике 8 ‘иљада евра“, помало са иронијом у гласу прича Драги. Зашто срећом? И овај процес је изгубио, а како се према висини одштетног захтјева плаћају и судски трошкови, пошто је захтјев био не нарочито велик, нису велики били ни судски трошкови. „Свега“ пет иљада али срећом у кунама!!!

Суд је његов одштетни захтјев одбио јер нема писаног трага да је икада ухапшен, да је икада спроведен у Ђаково, да је икада тамо тучен и да је икада размјењен“!!! Како је у међувремену измирио трошкове првог изгубљеног процеса и кућу ослободио хипотеке и како је између два процеса добио инвалидску пензију, ове трошкове је годинама подмиривао из близу половине пензије. „Неко ми је у име државе избио зубе и само што ме није усмртио, а ја сам тој истој држави годинама давао скоро половину пензије на мјесечној бази“! Добивао је 970 куна (цца 130 евра), а судску „штенту“ плаћао све до измирења 420 куна (цца 60 евра)!!!

„Можда ја и не би изгубио овај спор да ми једног петка, мени црног петка, у 4 сата поподне мој адвокат Филаковић није јавио да ми отказује пуномоћ за заступање и рекао да нађем другог адвоката. А како ја стар, правно неписмен и физички поломљен сељак из Аде од петка поподне до понедјељка у девет сати када је било заказано завршно рочиште у овом предмету нађем другог адвоката. И да га нађем не би имао довољно времена да се упозна са предметом“, резигнирано прича Драго док нервозно премеће папир по папир у једној од пет фасцикли које стално са собом носа у роза ручној торби. Адвокат му је јесте отказао заступање, али не и накнаду. Нових 3 000 куна  (400 евра) са Драгина конта за дотадашње адвокатске услуге!!!

Ни у једном ни у другом спору није се мирио са првостепеним пресудама. Ишао је до Врховног суда. Али епилог, по њега негативан, је исти!

 

КАД ТЕ ‘ОЋЕ, ОНДА БАШ ‘ОЋЕ


Осим судских заврзлама са ратним и поратним поводом, има Драго и оне предратне! Године 1987. на послу у осјечкој фирми му је строј за обраду дрвета смрвио шаку и повредио око. Четири године је био на боловању. Све до прољећа 1991.

„И онда два дана прије неголи се требала састати комисија да процјени моје радне способности односно да ме пошаље у пензију јер сам био неспособан за рад, мени је из фирме у којој сам до тада радио 22 године – стигло рјешење о отказу!!! Не само да није добио одштету за трајну и тешку физичку повреду којом је постао стопроцентни инвалид, него му вријеме проведено на боловању није урачунато ни у радни стаж нити му је предратна фирма уплаћивала доприносе. То је сазнао доста година након рата када је покушао да пред Хрватским заводом за здравстено осигурање издејствује „праву пензију“!

„Када су ме слали у инвалидску пензију године 2012., рекли су ми да ћу до навршених 65 година живота примати ову привремену, а од 65 па док ме Бог поживи праву. Та права пензија требала би бити већа за 600-ињак куна што на ових садашњих 970 и није мало“, кисело се смјешка Драго коментаришући на својем личном примјеру да право и правда ријетко када иду заједно.

Треба ли рећи, у међувремену за те 4 година од Драгијеве привремене пензије до „пензионог пунољетства“ са 65 навршених година“ промјенио се Закон који сада каже да прва пензија коју добијеш без обзира каква је и колика, да је то и трајна пензија!!! Једина корист док је јурио „праву пензију“ је спознаја да му фирма за вријеме боловања од 1987 до 1991 није уплаћивала доприносе!!!

 

КРЕНУ ДРАГИ НА ШТРАСБУР, А ЗАВРШИ НА ПСИХИЈАТРИЈИ


Е сад му је већ прекипјело. Због свега шта му разни системи од правосуђа до пензионог раде пресавио је табак и тужио државу Хрватску пред Међународним судом у Штрасбуру!!! Док чека став овог суда, отишао је до свог доктора породичне медицине, узео упутницу за вуковарску психијатрију на којој му је један од водећих хрватских психијатара, Србин по националности, дијагностиковао ПТСП! Уз терапеутске разговоре и медикаменте лакше ће пребродити све оне судске и друге спорове које је прошао као и овај што чами у Штрасбуру.

И поанта на крају или шлаг на торту апсурда; могао је Драги добити статус хрватског ратног војног инвалида. Могао је уз то добивати масну новчану апанажу и од ње више неголи солидно живјети. Све је то могао иако никада није био, не само хрватски него ни секуде ни српски војник пошто га је рат затекао на страни под српском контролом! Могао је да од свега више не „љуби“ правду, правичност и поштење. „Прије неких шест-седам година дошао ми је пријатељ Хрват из Осијека и понудио да ће ми без икакве новчане накнаде ријешити статус хрватског ратног инвалида. Јер видљиву повреду руке и ока већ имам. Небитно то што је водљиво је настало четири године прије почетка рата. Јер тако се данас, каже мој пријатељ, ради!

Понудио је да ће ми издекламовати имена „постројби“  у којима сам био и имена „заповједника“. Да ће ме подучити како сам, када и у којим акцијама рањен у руку и око. У исту руку и око које је оштетио строј за дрво 1987! Да сам хтио послушати, ето Драгог Барошевића од јадника којег хрватска полиција туче у Ђакови и који води процесе против државе, преко ноћи у статусу хрватског ратног рањеника! И ет’от мој пријатељу Драгог Јовановића садашње сиротиње са сто еврића пензије, на близу ‘иљаду еврића накнаде колико би вредиле ране Драгог Барошевића „храброг хрватског војника!!! Ни трена се нисам размишљао. Захвалио сам осјечком пријатељу јер тај гест којим ми је желио помоћи заиста цјеним. Јер да сам и трен се двоумио онда то не би био ја Драги Барошевић, рођен у Ади 22.9.1949., од оца Николе и мајке Савке, држављанин РХ, по националности Србин.

Додајмо, устрајни борац за правду и правицу!!!

Боро РКМАН

Подели са пријатељима:
Оцени овај чланак
Нема коментара

Напишите коментар