ОЛУЈА У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

У организацији Завичајног удружења Сава Мркаљ, у оквиру пројекта Година Саве Мркаља, у Културном центру Новог Сада одржана је 5. децембра 2018. године трибина под називом Олуја у српској књижевности. Пројекат је реализован у спомен на Саву Мркаља, генијалног реформатора српске азбуке, поводом 235 година од рођења и 185 година од његове смрти и обухватао је неколико активности.

У савременој српској књижевности постоји знатан број радова на тему једне од најтежих и најмучнијих трагедија која је задесила Србе у другој половини 20. вијека – егзодус Срба из данашње Хрватске. Да ли се о свему што нам се дешавало за вријеме и након егзодуса проговорило на прави, одговоран и умјетнички валидан начин, бесједили су у свом излагању уважени гости: професор емеритус др Душан Иванић, професор др Славица Гароња Радованац, др Милан Мицић и др Светлана Шеатовић.

 

Др Душан Иванић: систематизовати знање о књижевном раду Срба из Хрватске


Мој је утисак да се историја Срба у Хрватској дијели на два периода. Један до изгона, други од изгона. Практично, ми нисмо имали у нашој историји веће несреће или веће катаклизме од овога што се десило 1995. године. Када се гледају књижевни текстови, чак и они који никада нису мислили писати и нису образовани да пишу, постали су на неки начин писци – рекао је др Душан Иванић и навео да данас имамо документарне или пјесничке текстове људи који су по занимању конобари, војници, официри…

Можда се то зло које се догодило 1995. осјетило знатно раније. Већ 80-их година у српску књигу, поезију, прозу почела је да продире историјска свијест. Обнављају се слике историје, зла и страдања, пјесници поново подсјећају на оно кроз шта је прошао српски народ – рекао је др Душан Иванић и навео примјер Даре Секулић која је рођена на Кордуну. Њена поезија, и поезија савремених пјесника, одједном имају сцене масовне смрти, спаљених цркава. Поставља се веза између старог искуства и новог искуства. Поезија се окреће ка живој стварности и 90-их година захвата све генерације српских пјесника из Хрватске, од Дара Секулић, преко Кордића, Крстановића, Анушића, Деветака, Вујчића, Нешића и осталих – навео је др Душан Иванић.



Постоји цијела љествица тема које су опсједале мање-више све, и прозаике и пјеснике. Оно што је заједничко својство низа текстова који су настали послије Олује је настојање писаца да савладају велике распоне прошлости, да дају представу о животу старијих генерацијa. Из тог разлога имамо продор мемоара, дневника, сјећања, биљежака… Оно шта је посебно нагласио др Душан Иванић је потреба да се систематизује знање о књижевном раду Срба из Хрватске и у Хрватској, и навео Завичајно удружење Сава Мркаљ као неког ко улаже значајне напоре да освијетли и тај дио српске књижевности.

 

Славица Гароња Радованац: треба да користимо ријеч егзодус а не Олуја


Предложила бих један другачији наслов овог скупа, пошто је егзодус Срба из Хрватске почео раније од 1995. године, дакле већ у Славонији 1991, то је било прво етничко чишћење у Југославији, затим етничко чишћење по градовима Хрватске прије Олује, можемо говорити о скоро пола милиона етнички очишћених становника данашње Републике Хрватске. Предлажем да тај најстрашнији чин у аналима модерне историје назовемо онако како гласи и један од првих симбола у Библији – егзодус. Јер већ митологизовани појмови попут Бљеска и Олује у хрватским прославама не треба да имају додатну митологизацију и у српском јавном дискурсу и књижевности – навела је др Славица Гароња и у свом даљем излагању причала о крајишком ратном роману, о чему је писала и у својој књизи Српска књижевна Крајина: од баштине до егзодуса.

Критички и поетички разматрала сам романе сљедећих писаца који су писали у посљедњих 20 година на тему крајишког егзодуса. То су Момо Капор, Роксанда Његуш, Ковиљка Tишма Јанковић, Срђан Воларевић, Милан Воркапић, као и ранији романи Анђелка Анушића, и најзад закључно са Драгом Кекановићем. То је продукција од 1995. до 2015. У овај корпус укључен је и Јован Радуловић, о коме је говорио проф. Иванић. Ако томе додам и роман Есмарх, Владимира Јокановића, који је већ 1995. написао једну узбудљиву, изузетну ратну причу о почецима рата и распада у Осијеку, то обара ову тезу да се само ради и говори о Олуји.

Српски крајишки роман је без такозване дистанце, отклона, дао одмах крупна и значајна књижевна остварења, а повремено и мала ремек дјела. Појаву тих књижевно значајних крајишких романа, кроз наведене наслове и дјела, углавном је дочекао критичарски мук у нашој средини. Крајишки ратни роман сачувао је кроз умјетност то колективно сјећање, али и говор и менталитет народа који неумитно нестаје – рекла је др Славица Гароња.

 

Др Милан Мицић: књижевност преузима улогу историографије


Др Милан Мицић се у свом излагању највише осврнуо на роман Анђелка Анушића С Хомером у олуји и навео како је то књига која боли. Иза квалитетног методолошког приступа налази се један осјећај непрекидног хроничног дрхтања. Осјећа се та врста стрепње и боли која пролази кроз ово дјело и иза овог књижевног поступка стоји једна дубока емоција, гдје он говори не само о својој судбини, него говори о судбини и егзистенцији читавог једног народа – рекао је др Милан Мицић.

У Хрватској историографији развио се читав корпус радова који говоре о тој теми, наравно из њиховог угла, али они на тој теми раде. Овдје одговора нема. Када се узме у обзир да српска историографија није дала одговоре ни на многа друга питања, као што су догађаји и процеси у социјалистичкој Југославији који су довели до крвавог рата 1991. и 1995. године, није се превише бавила ни Краљевином Југославијом, а остају недоречена и многа питања о Првом свјетском рату, онда долазимо до тога да књижевност преузима улогу историографије, иако књижевност увијек боље говори о историји него што сами историчари то кажу.

Иако је књижевност дала одговоре на нека питања, ипак историчари треба да поставе темеље, да реконструишу прошлост, да назначе који су то кључни процеси и догађаји, да би у нашој колективној свијести, колективном памћењу, боље осјећали и боље видјели сами себе, како у садашњем тренутку, тако и у догађајима који ће наступити – рекао је др Милан Мицић.



Желим да захвалим Завичајном удружењу Сава Мркаљ на овој несвакидашњој прилици да можемо да проговоримо о овим догађајима, а са колегиницом Славицом свакако бих се сложио да о овом догађају говоримо као о егзодусу, као изгону – овим ријечима је своје излагање завршио др Милан Мицић. Присутнима се потом обратила др Светлана Шеатовић.

 

Др Светлана Шеатовић: вечерашња трибина нуклеус једног правог научног рада


Др Светлана Шеатовић сложила се са претходним говорницима да је књижевност изашла испред историје, и навела како је заиста потребан један добар програм који је и научно-књижевни, али и историјски и они би требало међусобно да се прате.

Ми смо, нажалост, прекривени тим дубоким велом ћутања које траје, бојим се заиста од 1914. године, а поготово од страдања 1941. године, потом све што нам се догађало од 1991. године – рекла је Светлана Шеатовић. Трагични егзодус Срба др Светлана Шеатовић упоредила је са чувеном „Сеобом Срба“ која је дала јак замах нашој култури и била тачка ослонца и у периоду романтизма.

 

Сеоба са простора Војне крајине и Хрватске досегла је до Канаде, Аустралије, Сјеверне Европе, била је то највећа катаклизма нашег народа јер се све ово ројење народа догађало у неким скупинама и на различитим просторима гдје је тај народ са собом носио своју народну пјесму, свој фолклор, историју, књижевност, обичаје и помало их прилагођавао новим срединама. Данас, сви они који су напустили те просторе, они који су отишли преко океана у било којем од тих смјерова, врло брзо су, већ у другој генерацији, постали саставни дијелови тих нових, модерних, глобалистичких држава – рекла је Светлана Шеатовић.

У свом излагању осврнула се на романе Славице Гароње, Повратак у Аркадију и Парусија, истакавши да су ти романи истинска врела народног језика и обичаја, али и трагичне судбине српског народа у Малој Влашкој, како је именован тај крај Западне Славоније на простору Пакраца и Славонске Пожеге.

Желим да захвалим Завичајном удружењу Сава Мркаљ и поновићу оно што сте чули од др Душана Иванића, др Славице Гароње и др Милана Мицића, једну чињеницу које данас морамо да будемо свјесни, желим да вјерујем и убијеђена сам да ово вечерас мора да буде нуклеус једног правог научног рада који не смије да стане на овоме. Била сам бескрајно срећна када ме је др Душан Иванић позвао и питао да ли могу да говорим о Олуји. Заиста вјерујем да ово мора бити почетак, ако га до сада није било – рекла је др Светлана Шеатовић и осврнула се на погубну чињеницу да њена генерација, старији од ње, а посебно млађи, врло мало знају о историју тог простора.

У име домаћина, присутне госте и публику поздравила је Зорица Влајинић, предсједница Завичајног удружења Сава Мркаљ, која је захвалила учесницима на богатом и надахнутом излагању. Реализацију овог пројекта подржао је Град Нови Сад, Градска управа за културу.

ДРАГАНА БОКУН


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк