Отишићани обнављају своје светиње и село

Поводом летње славе храма Светог архангела Михајла и завршетка обнове парохијског дома, у далматинском селу Отишић одржан први скуп Отишићана. Више од три стотине верника пореклом из овог краја, три деценије након рата, дошли су са намером да поново оживе своје пусто село

У Отишићу, једном од села Далматинске загоре, које се по површини и броју становника некада убрајало међу највећа у овом крају, последњих јулских дана све је врвело од живота. Први скуп Отишићана након рата одржан је на дан летње славе храма, а поводом заједничке обнове парохијског дома у селу.

За четрдесетак сталних становника Отишића, који годинама уназад настоје створити услове за опстанак и одржавају село живим ово је, како кажу, нада у бољу и светлију будућност њиховог краја.

– Један сам од малобројних повратника који током читаве године живе у Отишићу, али ако је судити по овогодишњем сабору Отишићана у селу, искрено се надам да ће нас у будућности бити више него сада. Иако је наш храм посвећен Светом архангелу Михајлу, договорили смо се да за летњу Славу узмемо празник Светог архангела Гаврила, из простог разлога што је већина људи тада у могућности да дође, посебно они који у завичај долазе из далека. Заједничко саборовање значи свима њима, али и нама који смо се вратили да овде живимо, јер нам је то додатна сатисфакција што се тиче живота, борбе за останак и опстанак. Пуно је проблема са којима смо настојали да се изборимо у протеклим годинама. Пре десет година, када сам се вратио у Отишић, ми нисмо могли ни прићи својим кућама. Све је било обрасло у коров, путеви неасфалтирани, до појединих засеока чак потпуно непроходни. И тада смо кренули озбиљније да се бавимо обновом инфраструктуре у селу – прича Жељко Рађен, један од четрдесетак сталних становника Отишића.

Након формирања Већа српске националне мањине, његовом повезаношћу са Већем Сплитско-далматинске жупаније и успоставом сарадње са градским челницима Града Врлике, кренуло се са уређењем инфраструктуре у селу.

У Отишић је тада најзад стигла струја, постављена јавна расвета, а асфалт је ове године стигао до заселака Рађен, Стојисављевићи, Гајић, Шипке, Пртљаге, Ратић и Борковиће у Отишићу те Радише у Подосоју. Но, и поред тога, пуно је још посла на стварању бољих услова за живот и повратак.

– Инфраструктуру решавамо, али један од кључних проблема који имамо и даље је вода. Ми смо готово једино село између Врлике и Сиња које још увек нема водовод. Снабдевамо се кишницом, водом из бунара док за стоку користимо такозване чатрње. Недавно смо предали пројектну документацију за економску оправданост водовода у овом крају. То је скупа инвестиција, село је површински велико, негде око 16 километара по дужини, и засеоци су удаљени једни од других, али се надам да ћемо кроз пројекте и ЕУ фондове и то у блиској будућности успети да регулишемо. Важно је да људи не одустају, да долазе и да одржавају везу са родним крајем. Иницијатива која је покренута за обнову храма и парохијског дома је важна и велика ствар, то нас је ове године и окупило у овако великом броју и надам се да ће нас сваке године бити све више, не само лети већ и читаве године – оптимистичан је Рађен.

Пример како се треба борити за свој крај

Обнова духовности уједно је обнова живота, како у Отишићу тако и осталим селима Далмације, поручује парох врлички Лазар Пријић, истичући како су Отишићани показали заједништво и приврженост свом крају ујединивши се око обнове своје светиње, храма који датира из 1889. године, али и парохијског дома.

– У почетку, службе у храму вршиле су се само један дан у месецу. Временом смо почели чешће да служимо, и самим тим су и људи почели више да долазе. По преузимању парохије, прво лето на литургији је било око осамдесет људи и сви су рекли како је то било највећи скуп након рата. Ево данас нас се овде окупило око три стотине, и то је показатељ како можемо боље из године у годину. Морам рећи да су се ови људи сами организовали, припремили су ручак и послужење за све који дођу, што опет довољно говори о њиховој вољи и жељи да село не препусте забораву. У прилог томе говори и сама обнова парохијског дома и храма који је делом обновљен, али у којем још увек имамо много посла. То није било једноставно, али за само годину дана урађено је много посла – каже Лазар Пријић, парох врлички и свештеник у Отишићу.

Он додаје како је захваљујући донацијама верног народа прво саниран проблем влаге у храму, купљене су најосновније ствари за потребе богослужења, комплетно је обновљен објекат парохијског дома који је у последњем рату у потпуности срушен.

Сада се осликавају иконе за читав иконостас, јер су претходне такође нестале у последњем рату, а уколико не буде додатних проблема у плану је и иконописање читавог храма како би му се поново вратио стари сјај.

Храм Светог Архангела Михајла и парохијски дом обнављају се уз благослов епископа далматинског, а прилозима Отишићана и њихових пријатеља данас разасутих на све стране света. Ово је кажу, њихова заједничка кућа под чијим ће се сводовима окупљати као некада, заједно радити на томе да наставе са обновом свог храма, али и живота у овом селу подно планине Свилаје. А на то су чекали готово три деценије.

– Читав одбор за обнову ових наших светиња, сви људи, појединци, који су на било који начин дали свој допринос у овој акцији заслужују једно велико хвала. Овај дом који смо обновили биће место окупљаља свих наших пријатеља, свих људи добре воље, али и заједнички дом свих нас чије куће још нису обновљене. Овде ћемо се окупљати у току дана, састајати увече, дружити и договарати како и шта даље да урадимо за добробит села и свих нас који одавде потичемо. Били смо сложни и добро организовани у прошлости, служили за пример многима, и успели смо то пренети на ове данашње генерације, омладину која наставља са истим ентузијазмом иако их је живот одвео на све стране, далеко од села њихових предака – каже један од чланова Одбора за обнову светиња у Отишићу Миљенко Крунић.

Срећи због сусрета нема краја

Поводом првог великог сабрања, Оишићани су организовали заједничку трпезу за више од три стотине својих сумештана пристиглих из свих крајева света, од Србије до Америке и Аустралије. Онима који су у родно село дошли по први пут након рата, најтеже је било пронаћи речи којима би описали своја осјећања након поновног доласка.

– Отишао сам из Отишића још седамдесетих година и ово је први пут након рата да сам поново у свом селу. У Сињу сам рођен, у Борковићима одрастао, у овом храму крштен и у овом селу провео најлепше дане живота. Бог нека опрости и нама и њима, и да нам да снагу да наставимо живети даље у миру. После тридесет и нешто година ја сам поново у својој кући, у Борковићима и имам и пут, и струју и интернет као што имају и они у Пазови, Београду, Земуну. Некада смо се овако сваке године окупљали на дернеку, упознавали се момци и девојке, састајали и дружили, женили и удавали, а ово је највећи скуп после рата на којем смо се овако сви састали. Срећан сам и поносан због тога, моја душа је сада мирна јер је ту где је свих ових година желела бити, и да умрем не би ми било жао. Не могу вам више ништа рећи, емоције данас не дозвољавају много приче, али радићемо и градити и даље. Ако будемо овакви и наредних година онда ће, уверен сам, и центар села за коју годину бити обновљен и лепши него данас, а многи од нас ће не само долазити чешће, већ се и враћати да остану живети овде – понесен емоцијама и са сузама радосницама које му говор често прекидају, прича Гојко Борковић-Шиле, који након неколико деценија поново лето проводи у свом родном крају.

Миленко Устић са породицом даровао је бика да отишићка трпеза, уз пршут, сир из мешине и врличке уштипке тога дана буде комплетна и богата како доликује. И док су Отишићани за трпезом кројили планове за нове радне акције, а њихови потомци рођени далеко од Отишића трчали селом у којем се, до тога дана, није често чуо ни дечији плач ни осмеха граја, живот је, на радост свих, бар најавио неке нове, ведрије дане који тек требају да освану.

Тако ће, кажу, заједничким снагама наставити у будућности. Јер селу у којем је пре рата живело више од 1200 становника, још увек недостаје вода, али и обнова инфраструктуре која би засигурно омогућила бољи и квалитетнији живот, како онима који су се вратили, тако и неким новим генерацијама које, сваког лета са радошћу проводе одморе ходећи стазама својих предака.

Пише: Васка Радуловић

Преузето са: Срби.хр