Отон – село смештено између кањона три реке

Пет година након избеглиштва породица Чупковић вратила се да поново живи у свом крају.

Десет километара северозападно од града Книна, али у саставу садашње општине Ервеник, смештено је село Отон. По подацима са последњег пописа становништва у Отону живи свега 105 становника, готово седам пута мање него пре рата. Међу малобројнима житељима у Отону је и породица Чупковић, која се пет година након избеглиштва поново вратила да живи у свом крају.

Село смештено између кањона три реке, Зрмање, Кобилице и Радљевца, са завидном површином која се голим оком не може обухватити, Чупковића мостом са којег се пружа најлепши поглед од Динаре до Тромеђе, због надморске висине подељено на три дела; Отон брдо, Отон поље, Отон Бендер и Кобилице, још једно је од далматинских села необичних по својој лепоти. Огрнуто раскошним бојама касне јесени, Отон данас живи мирним животом, неупоредиво другачијим но што је то било пре рата.

– Пре рата људи из села били су углавном запослени у Книну. Готово да није било куће из које бар једна особа није свакодневно путовала до града на посао. Али и поред тога,  живело се и оним некадашњим животом. Свако домаћинство могло је само себе да одржава јер су као додатни извор прихода сви држали стоку, обрађивали поље, баште. Сада је ситуација значајно другачија. Људи је мање, вратило се углавном старачко становништво, али се још увек и ради и опстаје. Старији људи одржавају та домаћинства, док им деца прилазе и прискачу у помоћ кад год могу. Најважније је да обилазе своје куће, своје старце и своја имање, а у последње време је приметно да млађи људи, генерација наше деце, све чешће долазе и имају жељу да обнављају своје. Тако да можемо рећи да свакако није као некада, али није ни толико безнадежно како многи мисле – о ситуацији у Отону прича нам Славица Чупковић, једна од млађих жена у селу.

У књизи „Книнска крајина“, насеља и порекло становништва, писаној после Првог светског рата, прота Саво Накићеновић пишући о Отону између осталог наводи: „Свега је у Отону кућа 183, у Бендеру 35 и у Превјесу 5. Становника има 992, православних 962, а римокатолика 32. Куће се по одломцима, без реда, у скупинама племенским. На овом простору држе 30 коња, 399 говеда, 2940 оваца, 132 свиње и 10 коза“.

Те бројке нису се значајније мењале све до последњег рата, када је по попису становништва у Отону живело 699 становника. У ово време у селу их је током читаве године, са сталном адресом, свега стотинак.

– Отон географски обухвата велику површину и дели се на Отон поље, Отон брдо,  Бендер и тај мали део поља који се зове Кобилице који омеђује село. Због тог положаја куће су биле раштркане па, иако није било толико становника као у другим, већим селима, у Отону су својевремено постојале три школе до четири разреда. Сада је ситуација таква да нема ни једне школе, а што је још горе нема ни једног детета – каже Славица.

Нема школе ни трговине

Као ни школа, у селу нема ни некадашњих трговина, али постоје покретне трговине захваљујући којима мештани нису ускраћени за основне животне намирнице.

– Узевши у обзир да је људи било више, логично је да су и потребе за трговином биле веће па је из тог разлога сваки заселак имао своју трговину. Како овде данас живи углавном старије становништво, њима опција покретне трговине можда више и одговара. Трговци им довезу на врата све што им треба, и увек могу да наруче било шта да им се довезе из града – појашњава Славица.

Кроз Отон пролази железничка пруга Книн-Грачац која је у прошлости, слободно се може тако рећи, била жила куцавица овог села али и читавог краја. Када је пруга отворена давне 1925. године, људима из суседног Плавна била је то једина веза са Книном. Асфалт је стигао неколико деценија касније. Траг тог времена данас је највидљивији у импозантној грађевини каменог Чупковића моста, којим у данашње време саобраћа тек понеки нагибни воз, могло би се рећи чак и без возног реда.

– Тај мост је био изузетно важан. Градила га је Аустроугарска у периоду од 1920. до 1925. године. На железници се углавном запошљавало локално становништво. У том периоду није било творница, фабрика, па је железница добродошла овом крају у сваком погледу. У периоду мог одрастања, школовања, до Книна се путовало искључиво возом, и то нам је била једина повезница са градом. Аутомобила још није ни било, а тек осамдесетих година направљен је први километар асфалта. На сваких сат – два, наилазио би путнички воз, док данас возови ретко пролазе. Тек по неки брзи, или путнички у летњем периоду док траје туристичка сезона – о железничком саобраћају некада и сада прича нам Здравко Чупковић.

Код куће је најбоље

Прошла времена са садашњим Здравко невољно пореди, тешко прихватајући и мирећи се са чињеницом да су последње деценије готово угасиле живот у овим предивним крајевима где је некада све врвело од живота. Али без обзира на све недаће и невоље данашњице, Чупковићи нису дуго издржали без свог родног краја. Пет година након рата вратили су се у Отон, заједно са Здравковим времешним оцем и двојицом синова од којих је један био четворомесечна беба. Јер све далеко од куће било је само чекање на повратак.

– Ја увек кажем да смо пет година били одсутни од куће. Вратили смо се јер себе нисмо могли замислити ни на једном другом месту. Свуда смо били као у некој чекаоници, чекајући да нешто прође, или дође, како бисмо се опет вратили кући. Никада нисмо намеравали отићи одавде јер нам је овде најбоље, овде се најбоље осећамо, овде припадамо – емотивно и одлучно прича Славица.

А да је било баш тако посведочили су својом одлуком о повратку онда када је то било неупоредиво теже него данас, у пусто село, празан и девастиран дом, са четворомесечном бебом у наручју.  И ту, на својој дедовини, показали су и доказали да се може и остати и пристојно и достојанствено живети, чак и када је најтеже. Синови су у међувремену одрасли, завршили факултете, Здравко и Славица пронашли себи посао у Книну, истовремено настојећи да, кад год то затреба, помогну и својој заједници и своме селу.

– Радити човек мора било где да се налази. Свако ко је физички здрав, радно способан, може опстати било где да замисли свој живот, тако и овде. Кад су могли старији људи, који су се овде вратили у позним годинама, нарушеног здравља, да опстану и обнове своје куће, имања, да остану достојанствени у тој својој одлуци о повратку и борби да преживе, зашто онда не би могле млађе генерације. Овај крај има мноштво потенцијала, али је важно оно што човек жели и какве су му животне амбиције – каже Славица.

О животу у Отону, богатству прошлих времена, снази овдашњих људи и њиховој чврстој вери која их је водила и онда када су на голим рукама камен под брдо износили, да од њега цркву граде, сведочи и православни храм Светог пророка Илије подигнут давне 1702. године. Храм окружен старим каменим споменицима на којима се, као у отвореној књизи, могу ишчитавати бројна презимена која су некада красила ово село и овај крај. Било је ту Ковачевића, Вишекруна, Опачића, Растовића, Карана, Кнежевића, Вујновића, Деврња, Мишљена, Карановића, Добријевића, Шпика, Дражића, Бјелотонића, Руњаића, Судара, Пашића, Чупковића и Атлија.

Данас, када ништа више није као пре, наду и веру у боља времена уливају људи попут Славице и Здравка, њихових Глигорија и Николе, и неких млађих генерација које неће, и не смеју, заборавити домове својих предака.

Извор: срби.HR