Tatjana Sikima: Pitsburške železare

Šta je moglo biti na umu nekom krajiškom seljaku, nepismenom, duboko ostarelom u ranoj mladosti, koji ostavlja ženu i decu i odlazi u neku daleku Ameriku?
Gde je za njega uopšte i bila ta Amerika, je li mislio da je tu negde, tri dana jahanja i eto nas?
Da li je ikada pre toga u životu video brod?
Makar veći čamac?
Je li znao da postoje zgrade na pet ili dvadeset i pet spratova?
Da li je čuo za Indijance i kauboje?
Šta je znao o tome odakle stiže kafa, da li je kafe i bilo, ko je prvi posadio krompir, kako smo dospeli do kukuruza?
Kad su mu rekli da će preći okean, kako su mu opisali okean?
Kako objasniti onome ko ne zna ni šta je Jadran niti je ikada video kartu na kojoj je ucrtano staro Panonsko more šta je Atlantik?
Koliko je puta umro na tom putu i svejedno preživeo?
Šta je rekao onome na ostrvu Elis, u njujorškoj luci, odakle stiže? Iz Austrougarske? Krajine? Iz Evrope?

Kako se stigne uopšte od Njujorka do Pitsburga 1910.godine?
Današnjim putem, to je nekih 600 kilometara.
Kako je čovek sa Banije, u opancima, nakon meseci putovanja brodom, gladan, bolestan ili preumoran, mogao preći 600 kilometara bez autoputeva i benzinskih stanica sa brzinskim sendvičima i kafom iz automata?
Šta je mislio dok je sedeo u toj kočiji koja ga je vozila? Kojim je novcem to platio? Kako se sporazumeo?

Već tamo negde dvadesetih godina prošlog veka Pitsburg je imao pola miliona žitelja. Veliki broj njih su bili doseljenici iz Austrougarske monarhije, pa i Srbi Krajišnici.
Koju godinu ranije, u Evropi počinje da bukti Prvi svetski rat. Mihajlo Pupin, srpski naučnik i istraživač već je tada 15-ak godina profesor na Univerzitetu Kolumbija i osniva grupu koja se bavi istraživanjem podmornica i telekomunikacije između aviona. Godine 1912. postaje počasni konzul Srbije u Americi.
Kad se zapali Evropa u Velikom ratu, Pupin kreće da saziva svoje Srbe po Americi da krenu u rat za Srbiju.
Prema nepotpunim podacima koji nikad nisu sabrani do kraja stiglo ih je iz Amerike oko 20 000.
Neki koji su se bavili istraživanjem srpskih dobrovoljaca iz rasejanja smatraju da je ovaj broj i mnogo veći.
Krajišnici se masovno odazivaju Pupinovom pozivu u Americi.
Među prvih 5000 koji su stigli nazad da se bore za Srbiju, većina ih je bila američki doseljenici iz Krajine.
Pre toga, Srbiju nikad u životu nisu ni videli.
Ranjavani, osakaćeni, ginuli su gde se ginuti trebalo.
Osvanuli su nakon rata u jednoj potpuno novoj, nestabilnoj državi u kojoj su se opet teško borili za svoje mesto.

Srbija je, prema podacima Konferencije mira u Parizu održane 1919. godine, izgubila 1, 2 miliona ljudi u Prvom svetskom ratu odnosno 28 odsto od celokupnog broja stanovnika koje je imala po popisu iz 1914. godine.
Koliko je Krajišnika poginulo za tu Srbiju, danas je teško izračunati. Većina ih je ostala bezimena.
Na Solunskom frontu je poginuo brat moje bake Save.

Posle rata, preživeli srpski dobrovoljci Krajišnici kolonizovani su u državi o kojoj nisu ni sanjali, u Kraljevini Jugoslaviji.
Smrt im je bila verni pratilac i nakon rata.
Oko 6 000 porodica srpskih dobrovoljaca sa Banije, Korduna, iz Like, Bosne, Dalmacije pristiglo je tokom dvadesetih godina prošlog veka samo u Banat.
Krenuli su ponovo iz ništavila, deca su masovno umirala, žene, muškarci osakaćeni u ratovima.
Uprkos svemu, život se nastavio, izgradile se škole, putevi, oformila naselja, zaorale njive.
Za nagradu bi od države dobili po pet hektara zemlje na kojoj su sami morali sagraditi kuću, snaći se za seme, obraditi zemlju, kupiti ni iz čega stoku…
Poznato, zar ne? Samo bez ovih pet hektara…
A pitsburške železare su ostale daleki nedosanjani san o boljem životu negde preko velike vode.
“Pupinova vojska” je nakon Drugog svetskog rata potpuno bila zaboravljena i skrajnuta.
Mnogi su i u tom Drugom ratu ostavili svoje živote. Nemci i Mađari su ih, kad bih saznali da je to kuća srpskog dobrovoljca, hapsili, streljali, odvodili u logore. Iako su njihovi sinovi ratovali na pravoj strani i u tom ratu, ni novoj vlasti posle Drugog svetskog rata nisu odgovarali pa su prestali da budu pominjani, a spiskovi sa njihovim imenima su nestali.

Među tim dobrovoljcima je bio i stariji brat mog pradede.
Njegov mlađi brat će, desetak godina nakon Prvog svetskog rata otići na kraj puta gde završava transkanadska železnica. Tamo će prvi put u živtou videti Kineze, prvi put progovoriti engleskim jezikom, prvi put ugasiti kandilo u praznoj sobi u kojoj je i skončao život. Moj deda, njegov sin, odratovao je svoj vek u partizanima, oca nije upamtio.

Danas Pitsburg, sa okolinom, ima preko 2 miliona stanovnika.Dvadesetih godina prošlog veka imao je, rekoh, oko pola miliona, onda kad su Krajišnici grejali svoje mlade obraze uz visoke peći pitsburške železare. Neuki, neobrazovani, odlučni, prkosni Teslin narod koji ništa nije drugo znao tri i po veka nego da gine uzalud i da ga sele i guraju gde god stigne, pojmu rasejanja je dao potpuno novu dimenziju. Danas ne postoji mesto na ovoj planeti gde nas nema, od Islanda do Novog Zelanda, Afrike, Azije, pa sve do te iste pitsburške železare.
Ubijani, streljani, mučeni, zatvarani, prognani, izgani, oterani, gladni, goli, bosi.

I opet preživeli.

Preuzeto sa: Banija onlajn

Nema komentara

Napišite komentar