У сусрет 26-годишњици акције “Олуја” (1): Голгота без краја

Ђорђе Баровић; Франкфуртске Вести

У само неколико дана августа 1995, из данашње Хрватске протерано је или је “добровољно” отишло више од 200.000 њених грађана. Уочи датума када Србија обележава Дан сећања на страдале и прогнане Србе у акцији “Олуја”, а Хрватска истовремено слави своју историјску победу, саговорници “Франкфуртских Вести” анализирају све битне аспекте овог догађаја, али и где су крајишки Срби данас, 26 година касније.

– Нема где нас нема, на све четири смо стране света. Највише нас је у Србији, па у Републици Српској, а затим нас највише има у Аустралији, Америци… Свугде нас је, али само телима. Сви смо душом и даље у својим кућама, у свом завичају – истиче Саво Штрбац, председник Документационо-информативног центра Веритас.

Према званичним подацима, у акцији “Олуја” против 230.000 крајишких Срба, од којих је 30.000 било у униформи, ангажовано је око 200.000 војника, од којих је директно у операцији учествовало 138.500 припадника ХВ-а, МУП-а и ХВО-а.

– Ако се томе додају снаге Армије БиХ и НАТО, агресора је било више него становника у Крајини, а однос војника био је најмање седам према један – у корист агресора. Са почетком напада, народ западне Крајине, њих више од 220.000, поучен “историјским искуством”, креће у дотад највећу српску “сеобу”, на исток браћи по вери и нацији. И кад је престао сваки отпор СВК, агресор је убијао људе који нису хтели или могли са својих вековних имања, али и оне у избегличким колонама, и до Уне и преко Уне, дубоко на територији тадашње Републике Српске – наводи Штрбац.

Милојко Будимир, генерални секретар Удружења Срба из Хрватске, истиче да је највећи број Срба из Хрватске завршио у Србији, а да у Хрватској до данас никада није било озбиљне намере да се ти избегли – грађани Хрватске – врате.

– Будући да до повратка у значајнијем броју није дошло, многи су се овде у Србији трајно интегрисали, док је један број отишао у треће земље од Америке до Аустралије. Влада Републике Србије континуирано ради на решавању проблема лица која су морала да напусте своје домове током сукоба на подручју бивше Југославије. Али, и поред свих уложених напора, избегличко питање још није затворено. Чињеница је да су остварени велики помаци и значајан број избегличких породица остварио је трајно решење и добио помоћ у економском оснаживању – истиче Будимир.

Према студији из 2012. “Мањински повратак у Републику Хрватску – Студија отвореног процеса”, коју је наручио УНХЦР, а истраживање обавили хрватски истраживачи, у Хрватској је 2010. године било регистровано нешто више од 130.000 повратника српске националности, од којих је у Хрватској остало да живи око 38 одсто, изван Хрватске око 45 одсто, а око 17 одсто их је умрло.

– После наведеног истраживања, статистика повратка српских прогнаника није се поправила. Подаци Државног статистичког завода РХ, који сваке године објављују податке о миграцијама становништва, показују да се и даље више исељавају него што се враћају. А нико не бежи од доброг. Повратници тешко долазе до својих права као што су обнова у рату порушених кућа, стамбено збрињавање бивших носилаца станарског права, повратак заузете имовине, пензија, штедних улога, држављанства… Поред тога, прети им се нападима на физички интегритет и имовину, од којих се неки и реализују, а заштита је врло слаба а често и никаква. Изложени су и страху да ће бити и процесуирани за ратне злочине, пошто тај процес, иако је прошло 26 година од рата, не јењава – набраја Штрбац само неке од кључних проблема оних Крајишника који су се вратили у Хрватску.

Тихи егзодус

Саво Штрбац истиче да се повратници у Хрватској свакодневно суочавају са разним проблемима који их на крају терају у “тихи егзодус”.

– Тај процес називамо “тихим егзодусом” због тога што није видљив као онај у августу 1995. који се протегао од Книна до Београда и Приштине. Овај се одвија свакодневно – појединачно јавним или приватним превозом и са уредним папирима. Тако се обећање о заштити мањинских националних права, дата од хрватских званичника приликом уласка Хрватске у ЕУ пре осам година, претворило у своју супротност – српска заједница је постала још минорнија, обесправљенија и нападанија – истиче Штрбац.

Говор бројки

– Процењује се да је око 7.000 избегличких породица и даље у потреби за трајним стамбеним решењем. Очекује се да ће њихове стамбене потребе бити решене у наредном периоду. Постојећа ситуација била би повољнија да је Хрватска показала више воље за решавање бројних отворених проблема. За све ово време, свега 60.000 избеглих се вратило у Хрватску – напомиње Милојко Будимир.

Преузето са: Банија онлајн