Злочин у основној школи у Двору на Уни: Живи и мртви
Двадесет и седам година након одвратног злочина почињеног 8. коловоза 1995. у Двору на Уни, гдје је тијеком „Олује“ у просторијама тамошње основне школе убијено девет људи – већим дијелом инвалида и душевних болесника – идентификација жртава полагано напредује. Новости су у свибњу добиле потврду из Државног одвјетништва да су анализом ДНК идентифицирана тијела Терезије Ружак и Драгице Ковач из Петриње. Како је у просинцу 2018. идентифицирана Зорка Марић, иначе рођена у Брезовом Пољу, а потом и Јован Мацут из Вргинмоста/Гвозда, то значи да су до данас идентифициране укупно четири жртве, чији су посмртни остаци предани породицама и коначно достојно сахрањени. Врло вјеројатно су међу преосталим жртвама Десанка Теодоровић из Петриње и Дарко Кривокућа из Војнића. Наиме, на тијелима двију жртава пронађени су особни документи, но они још увијек нису и службено идентифицирани.
Што се преосталих убијених – двије старије жене и једног мушкарца – тиче, регионални медији (једном укључујући и Новости) су од 2011. надаље низ пута објавили да је међу убијенима у основној школи у Двору вјеројатно и Слободан Вукшић. Београдски лист Политика је навео како се претпоставља да су међу жртвама и Јасенка Вукшић те Љуба Вујић. Наведене три особе налазе се и на попису несталих у „Олуји“, који је саставио невладин Документациони-информациони центар „Веритас“ из Београда. Међутим, захваљујући пронађеном записнику састанка привредника с подручја Баније из 1992. и уз помоћ Фонда за хуманитарно право, Новости су дошле до имена сурадника Јасенке Вукшић из тадашњег Комитета за привреду Петриње, контактирале њих, а потом у Пертху у Аустралији пронашле и саму Вукшић. Не само она, него ни њен супруг Слободан нити Вујић нису међу жртвама „Олује“.
– Иначе смо из Новске, али у вријеме Крајине смо живјели у Петрињи. Љуба Вујић је бака мог супруга коју је три мјесеца прије „Олује“ Црвени крст смјестио у петрињски Дом за старије, гдје смо је обилазили и о њој бринули. Након пада Крајине, наша фамилија је отишла у Србију, гдје смо добили статус избјеглица. Поднијели смо захтјев за исељење те уз помоћ УНХЦР-а иселили у Аустралију, гдје је мој супруг Слободан преминуо након неизљечиве болести. Бака Љуба је остала у Петрињи, гдје је по њу дошао њен син, односно брат супругове мајке, који је тада живио у Пакрацу. И њу је одвезао у Пакрац, гдје је након пет година преминула природном смрћу – испричала је Новостима Вукшић, која је прије два тједна први пут од нас чула да се претпоставља како су она и њена обитељ међу жртвама злочина у Двору.
Извор те погрешне информације вјеројатно је чињеница да је у разреду на првом кату – у којем су пронађена тијела мушке и женске особе – пронађена и женска торба, у којој су биле биљешке с Јасенкиним и Слободановим именом. Вукшић је Новостима рекла како је особље Дома за старије имало њихове бројеве телефона да би их могли контактирати у случају да баки Љуби нешто треба. Изгледа да је споменута женска торба, коју су у свом извјештају евидентирали истражитељи Међународног казненог суда у Хаагу, припадала неком од особља Дома за старије и да је тамо заборављена. Истовремено, како преостала три тијела немају никакве везе с обитељи Вукшић, њихов идентитет до даљњег остаје непознат.
Почетком „Олује“ у Двор је евакуиран одређен број пацијената Психијатријске болнице у Петрињи и штићеника Дома за старије и немоћне особе. Смјештени су у тамошњој основној школи, привременом уточишту бројних избјеглица на путу за БиХ или Србију. Кроз Двор је тих дана прошло више десетака тисућа људи, а када је постало јасно да је Крајина неповратно пропала, завладали су паника и каос. Тко год је могао, напуштао је Двор, укључујући и већину смјештених у школи. Преосталих деветеро тешко покретних или болесних људи напустило је и особље које је о њима требало бринути, вјеројатно рачунајући да ће бити сигурни поред двије стотине војника данског батаљона из састава УНЦРО-а. Данска база била је, наиме, подигнута на школском игралишту тик до школе. Међутим, 8. коловоза око 14 сати и 30 минута дошла је патрола од дванаестак непознатих војника. Четворица њих прво су бацили пар ручних бомби у школски атриј, а потом су и сами ушли унутра.
Догађаје су проматрала двојица Данаца смјештених у бункеру на школској гимнастичкој дворани, одакле су имали јасан поглед у тридесетак метара удаљен атриј. Убојице су у атрију окупили и хицима смакнули шестеро инвалида и немоћних, а још три тијела пронађена су у уреду на приземљу и разреду на првом кату. Данци нису реагирали, с обзиром на то да их је УНЦРО-а мандат овластио да оружје употребљавају једино у случају да су сами изравно нападнути.
У близини школе су тог дана биле и хрватске и српске постројбе, а на ширем подручју Двора је 7. и 8. коловоза био присутан низ различитих војних формација: док Хрватска војска настоји заузети Двор кроз који пролази избјегличка колона, Српска војска Крајине, Црвене беретке и друге јединице блиске Ресору државне безбедности МУП-а Србије, као и припадници паравојске Фикрета Абдића повлаче се из Хрватске. Из Босанског Новог су дошле мање постројбе Војске Републике Српске и тамошњег МУП-а, а неколико километара даље присутне су јединице Армије БиХ.
Праву хистерију у Хрватској изазвао је дански филм „15 минута – Масакр у Двору“ из 2015. који садржи снимку хрватских војника двјестотињак метара удаљених од школе – додуше, војници су снимљени сатима прије масакра, што се у филму не напомиње. За вријеме мандата Златка Хасанбеговића као министра културе покренута је од стране неких новинара и дијела бранитељских удруга јавна хајка којом је у коначници изнуђена оставка руководства Хрватског аудиовизуалног центра зато што је мањим износом суфинанцирао филм, а с ХРТ-а је отпуштен новинар Саша Косановић због сурадње на истраживању за потребе филма, којега је касније суд вратио на посао. За масакр у школи до данас нитко није процесуиран, а Хрватска и Србија међусобно се оптужују за овај језиви злочин.
Преузето са: banija.rs
