Под покровитељством патријарха српског Иринеја, а поводом 170 година штампања Горског вијенца, у Београду је одржана свечаност под називом Његош у нашем времену

У присуству Његове  светости патријарха српског Иринеја и великог броја узваника, у препуној сали Коларчеве задужбине, о овој теми говорили су проф. др Милимир Мучибабић, предсједник СПКД „Просвјета“ Београд,  Његово преосвештенство архиепископ цетињски и митрополит црногорско – приморски Амфилохије и академик Матија Бећковић.  У културно умјетничком дјелу програма учествововали су  гуслар Славко Алексић, као и Прво београдско пјевачко друштво које је на крају свечаности заједно са глумцем Хаџи Петром Божовићем извело поетско-музички програм „Луча Микрокозма“. Свечаности су се, између осталих, одазвали предсједник и замјеник предсједника Одбора за дијапсору и Србе и региону у Скупштини Србије Иван Костић и Миодраг Линта

Организатор ове манифестације било је СПКД „Просвјета“, из Београда, чија мисија и јесте, како рече уводничар програма, „да нас расуте и подјељене сабира и интегрише у циљу развоја нашег језика, науке, културе, просвјете и умјетности“.

 

САБОРНОСТ УСЛОВ САМОСТАЛНОСТИ И СУВЕРИНИТЕТА


У име СПКД „Просвјета“, на почетку програма, узванике и многобројну публику, поздравио је предсједник овог Друштва и сенатор Републике Српске проф. др Милимир Мучибабић, рекавши да у години када обиљежавамо170 година од првог штампаног издања Горског вијенца морамо и да се сјетимо да обиљежавамо и 800 стотина година стварања српске државе, односно крунисања Стефана Првовјенчаног.

„Ми на један посебан начин говоримо о 1847. години значајној за нашу историју, која има изузетну вриједност за разумијевање наше културе и умјетности, наше просвјете и васпитања нације. Те године, Вук Стефановић Караџић је штампао свој превод Новог завјета на српски језик, Бранко своје пјесме, Даничић Српски језик и правопис, а Његош свој велики Горски вијенац“, истакао је у уводу Мучибабић.

Истакавши да када неолиберализам долази као нови империјализам, морамо да се сјетимо златног доба српске књижевне културе у средњем вијеку, кад смо изгубили државу, али смо стекли менталитет да одбранимо себе од других и друге од себе, што није било нимало лак посао, исто као што није било лако да поново, након свих тих година добијемо своју самосталност.

„ Кад је било саборности било је и самосталности и суверенитета. Готово нас иста судбина чека и данас. Моћници одређују куда ћемо, с ким ћемо и како ћемо. Међу нама лако налазе и проналазе оне којима је општедруштвено у сјенци личног. Ово је тренутак да кажемо шта хоћемо, а не само шта нећемо. Кад о томе промишљамо стално имамо нову представу да су наша снага Стефан Немања, Свети Сава, Карађорђе, Милош, Доситеј, Вук, Његош, Црњански, Тесла, Пупин, Миланковић, на чијем дјелу треба да привучемо образоване и младе људе. Ако их привучемо на тај пут неће бити тешко да створимо и јаку државу“, истакао је Мучибабић, наглашавајући да нам то  наше позивање на великане многи замјерају и кажу да стално идемо у прошлост, али наше позивање на овакве претке није препрека, него залог за рационално промишљање и јачу Србију.

„Говорећи о Његошевом дјелу, као о нечему што је било незамјењиво штиво на овом васколиком јужнословенском простору, долазимо до апсурдне ситуације да је од неких  квазиинтелектуала ниподаштаван у својој Црној Гори“, навео је Мучибабић и закључио да Његош за нас остаје пјесник слободе и филозоф, религијски мислилац, духовник, државник чије дјело има најдубљу психолошку, религијску, хришћанску и етичку вриједност, а да је „Горски вијенац“ једно енциклопедијско казивање о Црној Гори које превазилази њене границе.

 

САВРЕМЕНОСТ ЊЕГОШЕВОГ ДЈЕЛА


О свом претходнику, Његово високо преосвештенство арихепископ цетињски и митрополит црногорско-приморски Амфилохије, још када је устоличен на то мјесто казао је да је та столица кроз вијекове зрачила вјером и свједочила наду проповиједајући љубав, проносећи упаљену и неугасиву свјетиљку небеску, а да свом претходнику Петру Другом  није достојан да одријеши ремење на обући његовој.

Своју бесједу митроплит Амфилохије  почео је питањем које му прије почетка ове свечаности постављено:  Шта је то савремено код Петра Петровића Његоша?

„Сам Његош и свако његово дјело је данас савременије неголи у времену када је оно написано. Зато ћу вам навести шта мислим о  Његошу из једног његовог писма које је упутио  свом пријатљу у Трст 1850. године, гдје каже: „Ја сам ти мученик и послије два урагана европејскога и асијанскога“. А ми смо ево 2017. година  … Потомство Његошево, овај народ и ова земља, нијесу ли и данас можда више изложени мученици између иста ова два пола европејскога и асијанскога? Његово дјело је негдје у том духу писано и његово виђење и његово прозрење из свога времена и времена послије њега. Савремени Његош  је управо савремен зато што је имао виђење тајне Бога, тајне свих свијетова и тајне људске судбине. И прије времена, у времену, а и у вјечности,“, образложио је Његошеву савременост митрополит црногорско – приморски.

Осврћући се на излагање др Мучибабића, митроплит Амфилохије је рекао да Његош није знао за неолиберализам, али је знао за нешто друго, што је исто тако пророчно, па је записао да …“Европа држи руку под нашијем грлом“.

„Оно што се касније догађало  и што се догађа, оне бомбе и пројектили у срцу Београда, који су наставак Хитлеровог бомбардовања, и оно отимање жиле куцавице духовног била, а онда и материјалног добра овога народа, Косова и Метохије, нису ништа друго него Његошева пророчност“, рекао је владика Амфилохије, додајући да Косово и Метохију изгубљеним сматрају само они који немају вјеру.

 

ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ НА ОБРАЗИМА ИСПИСАН


У већ свом препознатљивом стилу скупу се обратио и пјесник Матија Бећковић, без сумње једно од најзначајнијих имена савремене српске поезије.

„Горски вијенац је објављен истовремено са Вуковим преводом Новог завјета и временом постао својеврсни нови завјет српског народа. За велике пјесме потребни су и велики разлози, само највећа нужда изазива сушту ријеч. Његошево дјело је настало у шкрипцу, а Горски вијенац у ропцу, кад су се суша и глад и Омер-паша удружили да утуле посљедњу варницу слободе српског народа. Право на постојање под својим именом могло се одбранити само Горским вијенцем“, овим ријечима, почео је своју бесједу академик Бећковић, настављајући да говори о савремености Његоша у данашњем тренутку.

„У сличном шкрипцу данас се налази српски народ и отуд толика својеврсна присутност Његоша и Његошевог дела у нашем свакодневном животу. У  време када је мастило светије од крви мученика, а хартија блеђа и скупља од крви сутњика, Његош је писао по образу свога народа. Ко год је имао образа на њему има исписан и Горски вијенац. Кад се пише по образу народа води се рачуна и шта се, и како се, и о чему се пише. Ко није имао образа ни Његош на том образу није ништа писао. Сад има хартија ко на гори листа, а мастила ко ладне воде, па је свако може арчити и било, и како било, а они који до образа држе и данас носе на образу исписан Горски вијенац, као неку врсту невидљиве тетоваже“, наставио је Матија Бећковић прекидан громогласним аплаузима.

„На 200 годишњици Његошевог рођења, митрополит црногорски Амфилохије га је прогласио свецем, Ловћенским тајновидцем, исто онако како је Његош свог стрица Петра Првога, у присуству Вука Караџића, прогласио свецем. Написано је његово житије, испјеван тропар, премјештен његов лик  на икону“, закључио је своју бесједу Бећковић који је  у славу и част тог чина објавио поему „ Пра­ху оца по­е­зи­је”својеврсну реплику Његошевом „Праху оца Србије“.

Управо одломцима из ове поеме,  пјесник Матија Бећковић завршио је своје излагање, а завршни стихови „… Више нас нема у реалном свету, али нас има свуд по интернету, на профилима и на сајтовима, по фејсбуцима и по порталима, потврдили смо себе дигитално, а у стварности нас нема ни случајно“…, дочекани су овацијама публике.

 

На крају свечаности, глумац Хаџи Петар Божовић и Прво београдско пјевачко друштво, извели су поетско-музички програм „Луча Микрокозма“. Домаћини су се још једном захвалили свим присутним, прије свега, покровитељу ове свечаности, Његовој светости патријарху Иринеју, као и Петру Лукићу, старјешини Саборне цркве у Београду и Воји Вукичевићу оснивачу хуманитарне организације „Стара Рашка“ који су пружили несебичну помоћ СПКД „ Просвјета“ да на овакав начин организују овај скуп.

ТЕКСТ И ФОТОГРАФИЈЕ: Жељко ЂЕКИЋ

(Да отворите слику у пуној величини кликните на њу)