Црне пљачке, Бијеле Воде
Пуно је кућа празно и девастирано. Те су на мети крадљиваца. Али никако да лопове затекнемо на дјелу. Пљачкају грађу под окриљем мркле ноћи, каже Стојан Јелић из банијских Бијелих Вода.
Портал Новости је више пута писао о демонтажама и крађама цијелих кућа у Бијелим Водама крај Глине: била је то, очито, посљедња фаза темељитог пустошења ионако људством проријеђених банијских села и заселака. Цијела је та мрачна прича, наиме, ишла отприлике овако: прво би из дворишта људи који су за Олује панично бјежали са својих огњишта нестајали стројеви и алати, потом би с њихових напуштених домова били скидани прозори и врата а онда би се – кад би биле очишћене све иоле вредније покретнине – приступило чупању утикача и осталих прикључака, одвртању жаруља и славина, подизању подних облога, одношењу не само бунарских канти него преосталих дрва за огрјев и сијена из спремишта. А кад више ничег не би преостало, кретало би се у завршницу – ноторни пљачкаши рушили би старе дрвене куће те односили храстове греде у добром стању или би са зиданица скидали циглу по циглу, па тај грађевни материјал односили под окриљем ноћи.
Писали смо били о кући и судбини Милана Метикоша, несуђеног повратника у Бијеле Воде, односно у заселак назван по његовоме презимену. Олуја је цијелу Миланову обитељ – супругу, сина Бранислава и кћер Драгу – отпухала све до Ваљковца крај Ваљева. Скрасили су се ондје, а он би повремено долазио у Метикоше обићи кућу, раскрчити окућницу и поправити што се дало поправити. Обнављао је тако, мало по мало, старе греде и даске, враћајући сјај дрвеној љепотици од стотину и више година. Но ненадани телефонски позив комшије и презимењака Дује у Србију следио је Милану крв у жилама: непознат нетко је, казао му је пријатељ, изрезао готово све зидове дрвене куће, па је она сада посве уништена. Тотално збуњен и у тешкој невјерици, већ је сутрадан отишао властитим очима провјерити што се збива.
– Дрвене „планке“ старе више од стотину година, одрезане су моторном пилом и однесене: пресјек на резу открио је да су биле потпуно здраве и чврсте, као јучер постављене. Ноге су ми се одсјекле кад сам то видио. Остао сам без даха, па пола сата тупо, без икаквих мисли и осјећаја, зурио у тај оскрнављени костур као у неком сну. Дуго ми је требао да себи признам да је све заувијек уништено. У кући се више не може живјети, не могу је више ни продати, и сви моји снови о повратку срушили су се као кула од карата – рекао нам је тада разочарани Метикош, који ни дан данас не зна тко га је тако опљачкао, али зна да је дрски разбојник завазда спријечио његов повратак.
Послије те невиђене крађе, „бауштелци“ су се притајили, али не задуго. Ових дана, Стојан Јелић, повратник у Бијеле Воде, обавијестио нас је да су слични марифетлуци опет заредали. Ни он није крио своје огорчење услијед немилих збивања.
– Мало су се ти лопови примирили, па опет почели пљачкати. У цијелом је селу сада свега неколико нас повратника, па је пуно кућа празно и девастирано. Те су на мети крадљиваца, иако ми пазимо на њих колико можемо и власнике који су још у Србији редовито обавјештавамо што им је с имовином. Али никако да лопове затекнемо на дјелу, очито имају уходан систем: најприје обилазе село снимајући ситуацију, ту и тамо некога нешто запитају јер су се, као, изгубили по путу или слично, па за пар дана овдје осване кућа без зидова или цријепова. И све то ваљда под окриљем мркле ноћи, да их ми ни чули ни видјели нисмо – каже Стојан, показујући нам неке од опљачканих кућа.
Наш нам „информатор“ даје телефонски број данас 85-годишње Софије Јелић, која још од Олује живи код сина Богдана и снахе Драгице у Београду.
– Чули смо да нам је кућа оштећена и да је доста грађе покрадено, што нас је изненадило и страшно огорчило. У ту сам се кућу удала још 1957. године, па пуних 38 година живјела у Бијелим Водама. Супруг Велимир умро је још 1982. и од тада сам самовала, али сам бар до те Олује била своја на своме. У неколико сам наврата посјетила село, све се надајући да ћу једнога дана поновно откључати врата своје куће и бар се накратко науживати Баније. Сад су ми јавили да је пола куће покрадено, па се и тај мој сан истопио. Син Богдан одмах је ступио у везу с једним одвјетничким уредом у Загребу, па ћемо видјети може ли се што учинити, барем да добијемо некакву накнаду. Нажалост, све је успорила ова пандемија, па ће се и то продуљити. Не могу никако разумјети да нетко иде красти циглени зид који готово и нема неке вриједности, а без њега је кућа посве неупотребљива. С тим су циглама отишле све моје жеље за повратком. Срце ме боли за кућом и за срушеним сновима – казала је Софија кад сиу је назвали новинари „Портала Новости“.
Сваки пут кад би ријетки преостали мјештани Бијелих Вода примијетили да је некоме опљачкана кућа, одмах би о томе обавјештавали полицију. Полицијски би тимови долазили на лице мјеста и обављали увиђаје, но њихови напори не би обично ничим резултирали, можда и стога што су дрски лопови настојали затрти сваки траг својих разбојстава. Желећи дознати више, обратили смо се Полицијској управи Сисачко-мославачке жупаније. Полицијски су нас службеници обавијестили да су током ове и прошле године запримили чак осам пријава крађе грађевног материјала с банијских кућа. Три су починитеља, кажу у полицији, пријављена због казненог дјела крађа, а за осталима се још трага. Од наведеног броја крађа двије су почињене у Бијелим Водама, а остале махом у другим слабо насељеним мјестима, над напуштеним објектима чији власници живе изван Хрватске. Полицијски службеници, стоји у допису, активно прикупљају податке о догађајима и могућим починитељима, а цијело подручје појачано обилазе.
