Илиџа памти своје јунаке – више од 250 сабораца на помену доктору Лазићу у Нишу

У Нишу је данас – на Видовдан, служен помен чувеном доктору Миодрагу Лазићу.

– Наш командант везе Васо Јеремић био је тешко рањен. Буквално је био мртав донесен. Доктор Лаза му је разврнуо плућа, гурнуо је руку у груди, стискао срце и наживо му је вратио живот. Ни он сам није могао да вјерује, али једноставно, пошто су били и добри другови, рекао је “Нећеш ми Васо отићи, ја ћу те спасити”. Ми смо говорили, ако ти Бог мало помогне а доктор Лаза те дочека, значи бићеш спашен – овако говори Горан Шеховац, предсједник Скупштине организације “Илиџански борац”, један од 250 ветерана који су дошли у Ниш из Републике Српске да на Видивдан на нишком Новом гробљу одају почаст доктору Лазићу, који је као ратни хирург добровољац, деведесетих година прошлог вијека, током три године на првој линији форонта, у ратној болници у Републици Српској, спасио небројено много живота.

Они су тихо, у мимоходу палили свијеће и љубили надгобну плочу вјечне куће доктора Лазе, како су га сви звали, а потом су присувовали опијелу.

Шеховац каже да је доктор Лазић радио на првој линији фронта и да је помагао рањеницима и када није било анестезије, основног медицинског материјала и основних услова.

– У одбрани свога народа, ми који смо стајали у рововима и јуришали, нисмо имали компромиса али ни дилеме. Знали смо да наши преци и потомци очекују од нас, а да ли ћемо дочекати слободу, то зависи од Бога и доктора Миодрага Лазића, нашег Лазе у болници Жица. Ако Бог имало припомогне, др Лазић ће спасити. Част српским љекарима из Сарајева који су остали са нама у том гротлу крви, муке и части, али ти си Лазо био свјетионик. Из Ниша гдје многи твоји суграђани нису ни знали да у Сарајеву има више Срба него у Нишу, дошао си да помогнеш, да нам крпиш подерана тијела а богами и душе. Дошао си на два дана а остао три године, остао си до краја Лазо, до побједе – рекао је Шеховац.

Он је додао да су народ, војска и добровољци одбранили Републику Српску а да се др Лаза вратио у Ниш “да прича и пише” о њима.

– А ми смо се повукли у ове баре и војне полигоне да лижемо своје ране, препричамо ратне успомене и градимо себи нови град. Град у којем нећемо бити избјеглице, ратни профитери и поражени. И хвала Богу направили смо Источно Сарајево и Источну Илиџу. И ту те нисмо заборавили, Илиџа памти своје јунаке. Потомцима и сумњичавима смо препричавали како си рањенику руком стискао срце да проради, и оно проради. Како си оперисао по три рањеника одједном. Како си радио са ногом у гипсу и по 36 сати непрекидно. Зато су ти јунаци игманске, вогошћанске, рајловачке, илијашке бригаде, сарајевско-романисјког корпуса читавог, са Министарством унутрашњих послова и додијелили орден као најбољем међу собом, са којим смо безброј битака заједно добили, ову задњу нисмо. Ваљда, јер нисмо били заједно. Али не брини др Лазо, оно срце које си руком натјерао да ради куцаће за тебе док је жив и један од нас а и послије. Ти си Лазо у нашим срцима. Нека ти бог душу прости, нека ти је лака земља, твојој породици пун здравља – рекао је Шеховац

Слободан Вуковић – Вук, каже да га је др Лазић оперисао два пута и да је жив захваљујући њему.

– Два пута ме др Лаза скрпио 1994. године у мају и октобру, послао ме за Београд и хвала Богу остао сам жив. Да није било др Лазе не би било мене овдје. Када смо чули да је умро, била је велика жалост. Нису људи могли да повјерују, није се то десило, то је немогуће, ђе Лазо да умре, то је немогуће, нема од тога ништа. Али ево видите каква је та корона болест, најбољи одоше, нажалост. Ми др Лазу поредимо са Илиџом. Лаза је Илиџа, Илиџа је Лазо. Да није било Лазе, вјероватно ни нас данас не би било овдје – каже Вуковић.

Мирослав Лучић, некадашњи борац а садашњи предсједник Скупштине града Источног Сарајева, каже да су данас макар мало себи олакшали јер нису могли да дођу када је сахрањен доктор Лазић и када је било 40 дана.

– Ево данас смо на Видовдан коначно у Нишу на овом гробљу гдје је сахрањен наш др Лаза и сигурно да смо сви пуни емоција. Свако од нас ко је био у прилици да буде са др Лазом, док је био са нама у болници Жица, не може ни сва своја осјећања да искаже, покушавамо макар мало да му узвратимо за оно што је урадио за наше рањенике јер је спасио многе животе, много људских удова, али и душа. Трудићемо се да као његови саборци сачувамо сјећање на њега и да нам он буде на неки начин водиља за даље у животу, као и за гереације које долазе послије нас – рекао је Лучић.

Др Лаза ми је купио чизме јер сам по снијегу ишла у ципелама

Ратни војни инвалид Мила Штакав из Илиџе, која је послије рањавања прешла у болнницу Илиџа да ради са др Лазићем, сјећа се како јој је доктор поклонио чизме јер је по снијегу ишла у ципелама.

– Данас сам емотивна, чини ми се да су ми се све ране отвориле које носим из наше Источне Илиџе и Српског Сарајева. Зиме 1992/1993. године дошла сам зими на посао, нисам имала чизме а снијег је био дубок. Ја се отресам испред болнице кад иде др Лазић – “Јао бре Мила, снијег је а ти у ципелама”. Рекох – “ја немам чизме”. Он каже: “Кад одем у Ниш ја ћу ти купити”. И др Лазо је отишао у Ниш у фебруару, у међувремену му је супруг погинуо. Када се вратио, предаје ми саучешће и предаје ми чизме из Ниша, број 39. Донио их је из Ниша – прича Мила на ивици суза.

Застава породици

Шеховац је кћерки др Лазића Нини Вујошевић, која је са члановима најуже породице присуствовала опијелу, уручио заставу борачке организације “Илиџански борац, која је донесена из Јерусалима.

– Ова застава је била у Јерусалиму, лежала је на Исусовом гробу, лежала је у Витлејму на мјесту Исусовог рођења гдје је на четири језика парастос био за све илиџанске борце. На четири језика прочитана су имена 1.064 бораца. Ову заставу смо благословили, ја сам је лично однио и жеља нам је да је у част здравља породице Лазић, његове унучади, поклонимо Нини. Да је чувају њена дјеца, да знају ко је деда био, да је био велики човјек и ова застава пуно вриједи – рекао је Шеховац.

Преузето са: РТРС

Нема коментара

Напишите коментар