Taјна гроба српског јунака и сердара Илије Смиљанића из 17. вијека – не тугуј пустињо камена!

ЛИКА ПОД ТУРЦИМА

Послије пораза на Крбавском пољу 1493. године, подручје Лике и Крбаве постало је пустиња (Десертум сецундум).

Извор: Ваничек. Специалгесцхицхте дер Милитäргренезе. Wиен, 1875.

Услиједило је насељавање Влаха (Срба) и Буњеваца (Хрвата). Први упади Турака забиљежени су 1491. године до Врпила испод Удбине. Послије пада Клиса дођоше Турци и владаше Ликом и Крбавом од 1527. године до 1689. године. Пуних 160 година. Котарски пут за Равне Котаре и граница по врховима Велебита чинили су невидљиви крст, као међа између ислама и хришћанства („предзиђе хришћанства”). Продирали су су Турци и јужније, чак до мора, до Карина. Остадоше називи из тог времена: Ислам Грчки и Ислам Латински. Упадили су Турци и касније. Задњи пут преко Мазина све до „грчко несједињене цркве“ у Грачацу 1539. године. Значи имали смо у то вријеме своју цркву.

Све је прије било другачије око 1550. године. Ко би рекао да је поред Светог брда био Влашки град? Или, да су постојале нахије: Срб, Буковица, Косово, Зрмања и Попина. Да је Прибудић био мезра (заселак) примићура Ратка, мезра Прљево примићура (сточара са катуном) Вукосава, син Ратка. Храстово Поље или Растичево, било је село Радована, сина Костадина. Чак је постојала нахија Зрмања Хистрија, коју су насељавали Власи, који су дошли чак до Истре и вратили се. Село Доње и Горње Глогово било је у посједу Јусуфа, сина Абдулахова, власника тврђаве Скрадин. Пола земљишта Пусто Поље код Грачаца било је у власништву Мехмед-аге, сина Сулејмана.
По попису Клишког санџака Власи (православци) су једини Хришћани од Петрова Поља до Плоче.

Насељеност у селима Лике и Крбаве 1696. и 1712. године

Godina	Muslimani	Hrvati	Bunjevci	Vlasi	Ukupno
1696.	161	42	50	300	553
%	29%	8%	9%	54%	100%
1712.	46	299	204	1.561	2.110
%	2,18%	14,17%	9,66%	73,99%	100%

Извор: Карл Касер. Попис Лике и крбаве 1712. године, таблица 1, страна 19. Као што се види, Власи (Срби) су стално били у већини, године 1712. скоро чак 74% од укупног становништва, и тако је било све до 1995. године.

ВУК И ИЛИЈА

На почетку приче о Илији Смиљанићу, питао бих, да ли има неко а да не зна за Његошеву изреку: „А у рукама Мандушића Вука, свака пушка убојита“. „Ни већег јунака, ни ружнијег мјеста“ говорио је Милутин, рођени брат покојног Арсена Дедића. Њихова мајка је из Рупа, из ког мјеста је и Вук Мандушић. Ено Вукове сабље, на ваљда најљепшем мјесту на свијету. На отоку Висовцу, око којег се разлила Крка, боје зелено плаве, као боја нафте.

С друге стране, питао бих има ли славнијег правосолавног Личанина од Илије Смиљанића? Има ли старијег јунака на том подручју „предзиђа хришћанства“. О Илији Смиљанићу прича је потпуно другачија. И код њега се може рећи, ни ружнијег имена, ни већег јунака. Он је из Пишаћа села код Удбине. А што је заједничко овим јунацима? Па обадвојица су се у исто вријеме борила против Турака из Млетачке Републике. Обадвојица су доселила у ове крајеве. Мандушићи из Буне а Смиљанићи из Усоре и са Голије. Некако у исто вријеме су се борили против Турака. Вук паде нешто раније код Звечева а ускоро и Илија на Вучјаку 1654. године.

Наше претке називали су разним именима. Те као Власима, Морлацима, шизматицима, источњацима, грчко несједињеним и слично.

СМИЉАНИЋИ

Смиљанићи су били познати сердари и јунаци Равних Котара. Родоначелник куће Смиљанића био је Петар са два одрасла сина, Илијом и Филипом. Ту су и братићи Смољан и Марко, Лазар Смиљанић и син му Марко.

Млечани су сељаке православне или католичке вјере у залеђу звали Морлаци или Власи, који су се налазили под турском влашћу.

Петар и Илија Смиљанић су за вријеме Кандијског рата, 1645. године, одвели из Крбаве на Млетачку страну у Далмацију неколико православних породица. Биле су то породице: Борић, Егић, Кнежевић, Милошевић, Поповић, Ракић, Тишма, Вукмировић. Међу њима били су и Петрови синови, Илија и брат му Филип Смиљанић. Пишаћ се као и Сврачково село налазе на граници Оточке регименте, недалеко од Удбине. Преко Пљешивице су били чести упади Турака.
Петар и Илија Смиљанић ставили су се у службу Млетачке Републике. Није било друге. Или тако или под Турке. Треће није било. Млетачки провидур Фосколо поставио је Петра Смиљанића за поглавицу Морлака. Петрове побједе по Буковици, код Плавна, или Ливна у Босни, против Селим-аге или код Грахова и Гламоча против Топла паше описане су у Далматинском магазину од 1841. године.

„По документима млетачког Архива, за вријеме Кандијског рата и породица Синобад је напустила Отоманску државу и са многобројним српским народом преселила се у Далмацију и ставила се на располагање млетачкој републици. Тако је Јован Синобад почео војевати против Турака.
Извор: Љубомир Нер. Влачић. Хисторичне успомене о сердарима, пуковницима и витезовима Синобадома. Срђ, 1907.

БОЈ ПОД РИБНИКОМ 1648.

Послије пада Клиса, Дервиш се паша заклео да ће поразити Далматинску крајину. С друге стране, млетачки генерал Лунардо Фоскуло је позвао попа Сорића и неколико војних поглавара. Како је арамбаша Петар Смиљанић, Личанин, све стазе и шпиље познавао,
добио је 11. јула 1648. задатак од Фоскола, да са војском Поседарја који га „врло штују“ и са посадом „до три галије, и других омањих бојних лађа и са двије три чете коњаника“ нападну Турке код Рибника.

Петар Смиљанић је једног, до тада вјерног послушника, послао у извидницу, да оде у Лику преко Велебита и извиди турске положаје. Међутим, извјештај је био лажан. Турци их спремно дочекају и до ногу потуку.Илија је наставио борбу и некако се извукао из окршаја. Том приликом се зарекао да ће осветити оца.

Тако Петар изгуби главу и погину код Рибника. За гроб му се никад није сазнало. Турци ухвате попа Сорића и набију га на колац. Једног барјактара Кецића раскину, а многе живе набију и посјеку. Четири стотине мртвих је остало на бојном пољу.

Извор: Кузманић. (31.5.1847.). Бој под Рибником (31.5.1847.). Зора Далматинска, година ИВ. Број 22, страна 1.

У то вријеме Госпића није ни било, јер ће бити основан скоро сто година касније. Међутим у Магазину 1841. за Петра Смиљанића се каже да је погинуо под Удбином, а једни да је погинуо код Плавна.

ПОГИБИЈА ИЛИЈЕ СМИЉАНИЋА – ВЈЕРА И НЕВЈЕРА

„Према пучкој предаји далматински сердар Илија Смиљанић (по Фрасу Смиљановић) отео је и одвео жену Ахмеда Липовца (са Удбине). То га је стајало главе. Кад је наиме са својим плијеном прешао Стражиште и стигао до Вучјака, осјећао се сигурним и легао на ледину да одмори. Како је потјера била упорна, ту га је опколила и одмах убила. По другим изворима, на Вучјаку га је дочекала засједа. Сам чин погубљења био је више него страшан. Једну ногу су му везали за пањ једног дрвета. А другу ногу су везали за стабло другог тањег буквића, којег су за ту прилику савили. Када су тај буквић отпустили Илија је био расчеречен на два дјела. Главу су му одсјекли, ставили у торбу и однијели за Ливно паши а затим у Турску. Остатак тјела су сахранили на оближњој заравни.

Извор: Милан Радека. Карловачки генералат. Лика према Фрасовој Топографији. страна 141.

Вјеровао је Илија Смиљанић своме сестрићу Радојици Маркићу, негдје стоји да је из „племена Ђурђевића“. Њега је Илија неколико пута спашавао. Кажу, чак са галија, и из ропства вадио. Па ипак, Радојица је одао Турцима мјесто гдје Илија застаје и одмара послије својих похода у његову Лику. А Лика била његова, па више није. Протјерли га Турци из родног Пишаћа.

Рече Радојица, да је то најзгодније мјесто гдје ће Илију ухватити. Тако је и било. Прославише тај чин уз два печена вола. Обложише дно оближњерг бунара воловским кожама и притиснуше камењем. Па ипак вода је и даље извирала. Било је то 1654. године. Истина у љетњим мјесецима воде је било тек мало, али било је да се путник напије воде. Бунар је био обзидан каменим блоковима а у њега се силазило дрвеним степеницама. До тада безимени бунар постаде Смиљанића бунар а крај њега и Смиљанића локва.

Пећина ту на Вучјаку, у коју је Илија похрањивао благо, остала је тајна, јер за њу ни Радојица није знао..

ГРОБ ИЛИЈЕ СМИЉАНИЋА

Давно сам отишао из Лике. Толико давно, да се сјећам парњаче како шездесетих дими кроз Нови Сад. Као дјете петог разреда водили су нас учитељи у Сремске Карловце, да обиђемо гроб Бранка Радичевића. Јест да је лијепа Фрушка Гора, али мени из главе није нестајала Тремзина и гроб Илије Смиљанића испод ње. Око тог гроба чобанио сам као дјете заједно са Николицом са Вучјака. Ја дјете, а он старац са седамдесет година. И наслушао сам се његових прича. А највише о Илији Смиљанићу. Чували смо овце, он двадесетак а ни мојих није било више. А овце као овце. Стално би ишле за новом пашом. Морао сам их враћати. И своје и Николичине. Он је то објашњавао овако. Да је пуно лакше чобанити кад овце имају звонара. Да је ту звонар ишле би овце за њим. Тако ти је то, али да није косидбе и обезбјеђивања сјена за зиму. Сјећам се спавања и мириса приликом спавања љети на сијену. И зими мириса када се из сијена изваде јабуке дивљакиње, па се од њих скува чај са вријеском.

А зиме су биле дубоке, од октобра до маја.

На другу страну од гроба, према југу на сто педесет метара је Котарски пут. Недалеко гроба, на неких двјесто метара, у врху Вучјачког поља је и локва и бунар Смиљанића. Све је то уцртано на карти.

Смиљанића грог, Смиљанића бунар и локва. Горе у врху контролно тачка: Стражиште
Извор: Аустријска војна карта Карлстäдтер Генералат Фирст Милитарy Сурвеy (1761-1787) Мапире-Тхе Хисторицал мапс.

Лијево: мјесто гроба, зараван коју ми је показао Николица. Каже, ето ту ти је био гроб Илије Смиљанића. Чак је некад и крст постојао. Сјећа се Николица да је на њему текст почињао ријечима: „Ође почива…“ и неко га је уклонио. Чим буде постављен крст, одмах буде и уклоњен. Као да је Илија и мртав неком сметао.

Ту, гдје је трава најзеленија, био је гроб Илије Смиљанића. Послије откопавања гроба и одношења костију појавио се мали, једва примјетан водени ток, све до бунара Илије Смиљанића.
Десно: Дивље краве око Смиљанић бунара и Смиљанића локве.

На рубу Вучјачког поља данас, на Смиљановцу су дивље краве без чобана. Нигдје живе душе, ни међе ни оранице. Тек понека чека за талијанске ловце. Види се један крак Котарског пута за Далмацију и Равне Котаре. А други дио пута води за опустјели Вучијак. Приватна имовина је овдје „заборављена категорија“. Није ни чудно што се у овим крајевима снимао Винету. И овдје је нестало народа као што је нестало народа легендарног индијанског поглавице.

Народу је сервирана прича и хвалоспјеви о Марјану Матијевићу, који је рођен који километар јужније од Смиљановца према Далмацији. Чак је о Марјану колала слика са титовком на глави и ордењем на прсима. Требало је времена да се и ова идила угаси сазнањем о лажирању једног меча са Швабом у Осијеку. Или да се спозна позадина сукоба Марјана и његове пријатељице, која је била Јеврејка.

ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ НА ГРОБУ ИЛИЈЕ СМИЉАНИЋА

Кроз Лику је и Доситеј пролазио 1761. године, када га је владика Јакшић упутио за Далмацију. Идући путем четврту ноћ је у Грачацу преноћио. Није познато код кога. Прелазио је преко Вучјака, крај гроба народног јунака Илије Смиљанића. Изгледа да Доситеј није знао за гроб, јер се задржао на Смиљанића бунару који је двјеста метара удаљен од гроба Илије Смиљанића. (Је ли могућно?).

„Покажу ми велики друм преко Велебита, пођем и сам покрај светога Микуле пут Лике и Крбаве. Пролеће, красота вријеме. Све пјевајући да се горе и долине разлежу. Још да се нисам пастирских паса плашио, чинило би ми се као да на Пегазу коњу јашем. Пети дан пређем Вучјак планину и сиђем у Крупу манастир“.

Извор: Симоновић Радивој. (1905). „Доситеј у Далмацији“ страна 7 и 8. прештампано из Бранковог кола, Сремски Карловци, 1906.

Био је Доситеј наочит и учен човјек. Та прошао је свијета и свијета. Тако да је поводом своје басне број 90 написао следеће Наравоученије:

„Ништа ти није ружније него кад ко, или беспослен или ако ће и с послом што му драго, нашпацира се по свету (каоно ти наше преподобије), па кад се врати, а он хоће да загуши људе казујући и што јест и што није. Велеречив и велехваљив брат ако из Баната до Пеште оде, кад се врати, тешко оном на кога нападне! Нек само гледа како ће га се курталисати.

Заиста (без хвале), ја по вишој части волим више слушати него говорити, али бих опет, волио у манастиру Крупи с ћускијом камење крчити, каоно сам и онда кад сам из Хопова утекао, или по каменитој планини Вучјаку за Јариће водицу светити, него да ми таки дође на врат. При ручку не марим, јер ми ништа није противније него у време жваћања говорити: ко се ту нађе да за ме говори, велики ми хатар чини. А осим тога, по реду разговор, ван да га је ко по аренду узео.

Притом ваља знати да у садање време људи на дела више сматрају неголи многоречије, и ко се је рад од велехваленија излечити, ово нека бу је всегда на памети“.

Извор: Обрадовић Доситеј. (1850.). Басне Езопове и други баснотвораца са различитих језика на српски преведене, Наравоученије страна 97. У Земуну, народна књигопечатња Данила Медаковића.

Горњи текст треба схватити као наравоученије или његово мишљење о гњаваторима и наметљивцима, а не да је за јариће водицу светио. Доситеј хоће рећи, да би га и то мање сметало (рад ћускијом и водицу светити), него ли да му такав (нечовјек) „дође на врата“.

РАДИВОЈ СИМОНОВИЋ НА ВУЧЈАКУ

Ако је неко у то вријеме познавао и обишао Велебит, онда је то био Радивој Симоновић. Тако су настале његове бројне фотографије о Велебиту. Сав свој материјал је записнички оставио Музеју Војводине, међу којим је био и албум „Велебит 1904“. У обиласку је стално био у друштву Хрвата, од којих неки и нису били добронамјерни. Тако је нестала његова фотографија коју је снимио 12. јула 1904. године на Петровдан у Смиљану. Био је он те године и на Вучјаку те је снимио фамилију Чича у недалеком Дубоком Долу, те мало даље панораму Туровца и поља у Малој Попини. Али фотографије макар Смиљанића бунара или поља на Вучјаку није било. Чак и у његовим писаним текстовима: „Ђаци планинари“ или „Доситеј у Далмацији“ видљиве су накнадне преинаке. Чак Симоновић написа да је Доситеј чобановао.

Радивој Симоновић. Ђаци планинари.

У сваком случају, Смиљановац и Доситеј стављени су злонамјерно у контекст „Наравоученија“ и тако је настала унијатска изрека „„Докон поп и јариће крсти“.

О ИЛИЈИ СМИЉАНИЋУ И ПЕЋИНИ „КОЊСКЕ ГЛАВЕ“.

О Илији Смиљанићу писале су слиједеће новине:
Царске кр. слчужбене народне новине, 4.12.1858;
Јавор, 1887. година XИВ број 45, страна 706.
Зора Далматинска, 31.5.1847, година ИВ, број 22, страна 14.
Србски народни лист, 25. априла 1840. год. В, чис. 17.
О Илији и пећини „облика коњске главе“ писала је и Личка Слога:

„Горе, гдје се Драга завршава, извире врелце на уској пољани. Путник ту отпочине и опет слуша, како је баш ту нађена сабља Илије Смиљанића, другога личког-далматинског јунака из доба ослобођења Лике од Турака. Можда ће водић споменути и стијену, која мора бити „ту неђе“, а има облик коњске главе. Он не зна точно, гдје је то, али тко је нађе, тај је нашао путоказ у пећину с големим благом“.

Извор: У прошлости и народном казивању. (24.9.1940). Личка Слога. Година ВИИ. Број 13-18, страна 8.

О ГРОБУ ИЛИЈЕ СМИЉАНИЋА У ХРВАТСКОМ ПЛАНИНАРУ

Колико је било присутно омаловажавање и подцјењивање Срба, који су живјели на тим просторима, види се и по томе, што су франковци и поједини Хрвати себи приписивали да су открили гроб Илије Смиљанића. Иначе, до 1941. године у непосредној близини гроба у Вучипољу, Вучјаку, Дубоком Долу и Туровцу живјело је тада преко триста душа Срба и сви су они знали мјесто гроба. И сам сам рођен у непосредној близини а око гроба безброј пута сам чобанио и чувао јањце и овце.

Иако је мјесто гроба уцртано у катастарској карти из 1767. и 1876. године, било је оних који су га стално изнова откривали и нису се могли смирити док му на крају нису и кости однијели (франковац Гојтан из Госпића).

„Два излета на Велебит и прослава тисућугодишњице . Хрватско планинарско друштво подружница „Височица“ у Госпићу приредила је. 1. Излет на Височицу (1619 м) на дан 27. рујна о. г. 2. Излет са прославом тисућугодишњице хрватског краљевства и посветом спомен плоче до властитог планинарског дома у Дулиби, који је друштву поклонио предсједник г. Гојтан, а одавле на Црнопац (1.404 м) и на Тремзину (1.175 м) те на гроб опјеванога личког јунака Илије Смиљанића подно Тремзине, и то на дан 4. листопада о. г. Полазак је услиједио из Госпића јутарњим влаком у 8.10 сати, а повратак истог дана са станице Церовац, један и пол километар удаљен од планинарског дома (бивше мензе код изградње пруге), у 19.30 сарти. Овај до сдада готово непознати крај Велебита обилује необичним природним красотама, у које се убраја највећа новоправљена шпиља на свијету (од којих 20 км) названа Туркаљева шпиља (то су Кесића пећине) 2 километра удаљена од споменутог нашег планинарског дома (треба од станице Церовац) Она обилује разним рудама, за које су се сада заинтересовали белгијски и француски капитали, а обилује и непроходним шумама, у којима живе орлови, јастреби, лисице, куне и срне“.
Извор: Хрватски планинар, у Загребу 25. године, број 8. Годиште XXИ. Страна 147.

„Наше слике. Наша друга слика приказује планинарски Дом испод Црнопца у јужном Велебиту, којега је даровао зачасни члан Х.П.Д. и предсједник подружнице „Височице“ др. И. Гојтан. За успон на Црнопац врло је згодна планинарска кућа, па је удаљена од жељезничке станице Церовац киломенар и по, на прузи Загреб-Сплит. Слику је снимио г. Љ. Гриесбацх.

Кућа је била отворена на дан 4. листопада уз бројно судјеловање планинара из Загреба и Госпића, а прозвана је је „Гојтаново“ према презимену заслужног предсједника „Височице“ г. Др. Гојтана“

На слици: проф. др. Јосип Пољак, Илија Шаринић, проф. др. Мирослав Хиртз, др Радивој Симоновић и др Иван Гојтан. Десно: Радничка барака изнад Церовца и Дулибе, за вријеме градње пруге Грачац-Книн – као: „Планинарски дом под Црнопцем“ Фото: Људевит Гриесбацх.

Извор: Илустровани лист, 26.6.1915.

Приликом изградње Личке пруге ове зграде су кориштене за потребе управе и за радничку
Мензу. Четири километра даље, пред Малованом зграде су претворене у школу. Дакле, пуштањем у саобраћај дионице Грачац-Книн 1925. године, зграде су постале сувишне. За вријеме другог свјетског рата зграде су уништене. Зграде изнад Дулибе су на пола пута између Церовца и Вучјака, односно, гроба Илије Смиљанића.

Гојтана, човјека са горње фотографије, мржња је руководила да је путовао чак у Будимпешту, да ложиона на личкој прузи не буде у Грачацу него у Госпићу. Међутим, Мађари су били дослиједни и ложиона је направљена у Грачацу. А с ложионом радна мјеста и прва струја у Лици. Његовом закулисном радњом, уз помоћ министра саобраћаја и предсједника владе Корошеца, успио је да смјени Николу Плавшића као главног инжињера на градњи пруге Грачац Книн. На Плавшићево мјесто постављен је Никола Туркаљ, који је о свом предходнику у извјештају у Загебу поднио више него коректну слику.

 

Друштвене вијести.

Заједнички излет на Велебит и отворење планинарског дома под Црнопцем. Агилна подружница ХПД „Височица“ у Госпићу прославила је дне 4. листопада отворење планинарског дома у Дулиби испод Црнопца у Јужном Велебиту. Наша слика у прилогу приказује тај дом, којега је даровао подружници њен заслужни прердсједник др. И. Гостан. Упоредо с том славом прославила је подружница уједно и тисућугодишњицу хрв. Краљевства и уприличила је излет на Црнопац и Тремзину. Прослави присуствовали су планинари из Загреба (Средишњица) и Петриње, који се састадоше у Госпићу на колодвору са друговима подружнице „Височица“ и предсједником Др. И. Гојтаном на челу, а све је пратила грађанска глазба. Из Госпића кренуше даље, гдје им се у Грачацу прикључило народа, а у станици Церовац изиђоше, те се упутише према новим планинарским домовима, камо стигоше за пола сата. Лијепе и простране зграде масивно су грађене, прва са седам, друга са три собе, а леже на прекрасном положају. Иза њих се уздиже ланац врхова Јужног Велебита групе Црнопац, а испред њих се пружа диван поглед на Лику све тамо до Личке Пљешивице. Предсједник „Височице“ изрекао је поздравно слово истакнувши природне љепоте и хисторијску важност онога краја, гдје се родише и живот проведоше велики хрватски јунаци. И на том тлу славне прошлости ето планинарских домова посвећених тисућугодишњици хрв. Краљевства. На то је у име матице ХПД и средишњег одбора поздравио одборник матице ХПД и средишњег одбора поздравио одборник матице ХПД г. Мüлер. Од подружница поздравио је Височицу предсједник петрињске подружнице „Зрињ“ г. проф. Стахуљак и предложио да се дом зове Гојтаново !!!, што је с одушевљењем и примљено. Након доручка раздјелише се планинари у двије групе, једна већа запутила се на Тремзину, а друга мања на Црнопац. Она прва група походила је успут и гроб познатог личког хајдука јунака Илије Смиљанића гдје је г. Др. Гојтан одржао спомен слово. Код планинарских домова био је заказан објед, гдје се опет скупише планинари, па уз весело расположење дочекаше предвечерје, када је опет требало оставити тај лијепи крај и запутити се својим домовима. На станици Церовац опростио се у име подружнице „Височице“ г.Стјепан Сушић, судац из Госпића, а захвалио се г. Мüлер, позвавши све планинаре на отворење сљеменске куће. Глазба је путем свирала хрв. Даворије, а на станици Госпић био је коначни растанак од госпићких другова уз звукове „Јунака из Лике“.

На страни 165:

„Пронађене кости Илије Смиљанића. Г. др. Гојтан јавио је брзојавно дне 23. X. Да је пронашао на Велебиту кости јунака Илије Смиљанића“.

Исправак. Услијед поремећења слога дошло је до неисправног смисла у вијести на страни 147. број 9. „Хрватског планинара“ друга ставка 13 редак, мјесто: Овај досада итд. Има стајати: „Овај до сада готово непознати крај Велебита обилује необично лијепим красотама, у које се убраја, велика ново открита спиља звана „Туркаљева спиља“ удаљена којих 2 километра од планинарског дома испод Црнопца. Крај тај обилује разним рудама, за које су се сада заинтересирали белгијски и француски капитали, а обилује и непроходним шумама, у којима живу орлови, јастреби, лисице, куне и срне“.

Извор: Хрватски планинар, у Загребу 25. године, број 9. Годиште XXИ. Страна 164 и 165.

Извор: Аустријска војна карта Карлстäдтер Генералат Фирст Милитарy Сурвеy (1761-1787) Мапире-Тхе Хисторицал мапс.

Кесића пећина на карти. У народу је била позната доња и горња пећина. Значи Гојтан је извршио преименовање назива пећине. Поред тога, главни инжињер на градњи пруге био је Плавшић Србина а замјеник је био Туркаљ Хрват.

Илији Смиљанићу никад није подигнут споменик. Али, зато јест у околини Грачаца непознатом Ивану Баленовићу подигнут и сачуван камени крст, о којем ће тек услиједити писаније.

ГРОБ НА АЛАНУ

„Осамдесетих година прошлог стољећа ту је боравио код свог брата Лазе (поштара на Алану) заборављени лички културни радник Јово Омчикус. По занимању трговац у Доњем Лапцу, никако није могао ускладити своје прозаично занимање и знанствени интерес за старине. Скупио је вриједну нумизматичну збирку за коју се је знало у знанственом свијету. Када су лопови 1888. године похарали Лазину кућу (На Алану) – однијели су и Јовину збирку, која је након 9 година пронађена код Крушева, гдје је била закопана. О њему су писали Јулиус Фрас, професор бечког сцвеучилишта археолог Патсцх, Кукуљевић, Еванс, професор Кубичек, Лавослав Вукелић, Већеслав Хенеберг и Ђуро Сзабо. Бавио се вртларством и вртларством, те је часно вршио дужност народног заступника у Хрватском сабору. Умро је 1882. и покопан у обитељској гробници на оној великој ливади пред лугарницом (на Алану). Гробнице, ни борова над њом нема више, па нека нас ових пар редака подсјети на њега“.

Извор: Анте Рукавина. Наше планине, 1975, број 5-6, страна 95.

„Лијепу, брижно сређену збирку старога новца, камења из прстенова и других старих предмета“. О њему пише и археолог Патсцх, професор бечког универзитета у дјелу: „Дие Лика ин рöмисцхер Зеит“.
Девет година касније, године 1897. чобани из Крушева (Хрвати) крај Обровца нашли су кофер закопан у земљу. „Заузимањем господе М. Главинића и Л. Маруна доспије један дио збирке у задарски, а други у кнински музеј. Господа М. Главинић и професор Кубичек објавили су то, вели Патсцх у „Јахресцхефте дес öстерреицхисцхен архäлогисцхен Институт“ И. Беиблатт Сп 83“.
Извор: Заборављени културни радник. Лички календар 1941.

Гроб на Алану

„На осамљеној планинској ливади, гдје било Малог Халана повлачи међу између Лике и Далмације, почива стриц Јово у обитељском гробишту. – „Путниче, кад прођеш онуда, спомени га се!“

Извор: Заборављени културни радник. Лички зборник за 1941. годину, Прилог „Личке слоге“

НЕ ТУГУЈ ПУСТИЊО КАМЕНА!

Анте Рукавина, Госпић описује како је Иван Гојтан однио кости Илије Смиљанића.

Извор: Анте Рукавина. Наше планине, 5-6. 1975. година, страна 95.

„Пред равно 50 година Иван Гојтан, предсједник подружнице ХПД „Височица“ из Госпића сазнао је за његов гроб и откопао његове кости да их пошаље неком музеју“.
„Ипак, не тугуј пустињо камена за Чуљатима, из давних времена, за Гудуранима, чијете дрндање кола више не потреса, за недораслим Лазичиним синовима, сви они су овдје, па ма гдје били, и не могу те оставити, јер су твоји, јер ова голет, то је њигов дом“.

(Из Гудуре су направили велике злочине у Штикади у Другом свјетском рату).
Пиђе Рукавина даље:

„Од свих Тојагића сада ту борави једино шездесетогодишња Милка Тојагић …“
Милкина сестра Марта се својевремено утопила у бунару. А Милка је касније направила кућу у Грачацу у којој је живјела. Непосредно пред „Олују“ код ње је дошла сестра Мара, која је била непокретна и лежала је на спрату. За вријеме „Олује“ у бјежанији, Мару и Милку заборавише комшије. Ускоро наступи чишћење терена. Један војник се нашао испред Милкине куће и чуо је нешто у кући. А то је Милка провиривала кроз шпијунку. По причању Маре, војник је сасуо рафал у врата и тако убио Милку. Мара је остала непокретна на спрату а Милка мртва у приземљу. Након два дана наишле су снаге УНПРПФОР-а и покупиле обадвије. Милку у колективну гробницу а Мару у Задар у сабирни центар. Могла је Мара да бира, да остане или да је пребаце у Србију. Одлучила се у незнању да иде у Србију. Пензије се није ни сјетила. Мара је умрла у центру за старе у Футогу крај Новог Сада.

Смиљанићима као да је суђено да гину око Вучијака. Најпре погину он, Илија Смиљанић 1654. године на Вучјаку. Недалеко, у Грабу, погину други Смиљанић, поручник Стеван Смиљанић на Мртвим Барама као аустријски борац у борби против Француза 1809. године. На крају, у близини, погину и трећи Смиљанић. Убијен је као цивил 1995. у Вучипољу, други дан у акцији чишћења послије Олује.

У спомен Илији Смиљанићу, на мој предлог једна улица у Новом Саду носи његово име. Има Илија улицу и у Задру. Нека се зна.

А бунар Смиљанића остао је и даље, да свједочи о прошлим временима. Све до ових година, кад наиђе стока крупног зуба, краве па га затрпаше. Било је крава и прије. И крава и волова, али се знало, стока на локву а народ на бунар по воду.

УНИШТАВАЊЕ ГРОБА ИЛИЈЕ СМИЉАНИЋА У „ПРЕДЗИЂУ ХРИШЋАНСТВА“.

Смиљанића бунар 1994. године. Десно непозната жена (узето са интернета) овако су жене Вучјака носиле воду са бунара.

Бунар 1994.године. Десно се још мало лијево назире остатак бунара а десно је локва, која је била одвојена гребеном од бунара. И никада се није догодилом и за вријеме највећих киша да се
вода из бунара помијеша са водом из локве. Поред бедема ниво воде у локви је био нижи и у крајњој тачки према Вучјачком пољу био је одвод, који је био на најнижој тачки, тако да је њиме отицала вода.
Бедем између бунара и локве могао је бити изравнат и уклоњен само багером, што се на крају види код коначног данашњег изгледа бунара и локве..

Лијево Локва а десно затрпан бунар на војној Фирст Милизарy Сурвеy1763-1787. Десно, по одласку Срба 1995. Државно ловиште за талијанске ловце и „стоку крупнох зуба“ – краве без чобана.

Десно табла о закупљеном државном ловишту испред пута за Радусине (надвожњак око 177. километра пруге), година 2001.

ПРОСТОРНИ ПЛАН – ЗАШТИЋЕНО КУЛТУРНО ДОБРО

Између два статуса: „заштићено културно добро“ и „евидентирано културно добро“ бунар је добио стаус евидентираног културног добра под ставком за Дубоку Дол и под називом: „Вучјак – гроб и бунар Илије Смиљанића“ са ознаком „Е“. (Просторни план уређења опћине Грачац, измјене и допуне, страна 11. Задар, ожујак 2017).
Како је нестало гроба Илије Смиљанића, остао је бунар Смиљановац, као његов једини нијеми свједок, којег је требало уништити, да нестане задње обиљежје постојање Срба на том подручју.
Ниво воде у бунару је био изнад нивоа воде у локви. Чак у вријеме највећих киша и поводња никада се није могла помијешати вода из бунара и локве. Између бунара и локве био је природни камени бријег. Прије неколико година, непознати људи су багером поравнали бријег и помијешали воде локве и бунара. И тако нестаде то горско око испод Тремзине.
НЕКА СЕ ЗНА – ПРЕДЗИЂЕ ХРИШЋАНСТВА
Ту је и табла о закупљеном ловишту, и то испред пута, један за Радусине и други за Тремзину.
Можда некад у будућности добијемо одговор, који ће задовољити само једну страну. Ко зна, можда кости Илијине и испливају из таме. И онај Никола је био у подруму. Па ено га на свијетлу дана.
Смиљанићима као да је суђено да гину око Вучијака. Најпре погину он, Илија Смиљанић 1654. године на Вучјаку. Недалеко, у Грабу, погину други Смиљанић, поручник Стеван Смиљанић на Мртвим Барама као аустријски борац у борби против Француза 1809. године. На крају, у близини, погину и трећи Смиљанић. Убијен је као цивил 1995. у Вучипољу, други дан у акцији чишћења послије Олује.
У спомен Илији Смиљанићу, на мој предлог једна улица у Новом Саду носи његово име. Има Илија улицу и у Задру. Нека. Тако и треба.

ОСТАВИНСКА РАСПРАВА

Иза смрти мога оца Радусин Николе из Вучипоља, кбр 149/37, рођеног 11.11.1911. године, доказ о адреси: Рјешење о инвалидској пензији од 19.3.1954. извршена је оставинска расправа у којој нема куће мога оца. Као да ту није живио осамдесет година.
Земљишно књижни уложак 479, Катастарска опћина Грачац, честица земљишна, кућа и двориште уписамо на другог власника.

ПЈЕСМЕ О ИЛИЈИ СМИЉАНИЋУ

Погибија Петра и Илије Смиољанића и осталих јунака
(Мочивуна Вучко, Сандић Јован, Мандушић Вук).

„Погибе нам на гласу делија:
По имену Смиљанић Иља,
На Вучјаку из под Велебита,
Погуби га Маркић Радоица.

Кога три крат вади из галије,
А четврто с тананих вишалах,
Радоица раја невидио!
Јер погуби свога побратима.

И погибе Петре Смиљанићу,
На Крајини под Удбином градом,
Погуби га јунак од Крајине:
По имену Ограшевић Мујо.

На Зечеву ниже Вариводах,
Жестоки је змаје погинуо:
По имену Мочивуна Вучко,
Погуби га Лупужић Чемане.

Погибе нам сердар од Крајине,
По имену Сандићу Јоване,
Погуби га од Књиња аждаја,
Љута змија, Куна Хасанага.

Није такви јунак погинуо:
Што делија Мандушић Вучене,
Погуби га Водимљићу Беже;
У Котару близу Вариводах.

Извор: Андрие Качића разговор угодни народа Словинскога У ком се указује на почетак, и сверха Краљах Словинских, који пуно виковах владаше свим Словинским державам, с различитим писмам од Краљах, Бунах и Словинских Витезовах. У Задру, Братја Баттара Тискари Издатељи, 1846.

О Илији је И ова пјесма објављена код Андрије Качића:
„Погибе нам на гласу делија,
По имену Смиљанић Илија,
На Вучјаку испод Велебита,
Погуби га Маркић Радојица…“
Народна пјесма о Илији спомиње се у Хрватском планинару из 1975. године, број 11-12:
„Виче вила са Вучијака,
И дозиваше Смиљанића,
„На ноге се Смиљанићу,
Ето Турак Удбињана
И пред њима Радојица.
Ал говори Смиљанићу:
„Не будали, била вило,
Гдје је Вучијак, гдје Радојица…“

Детаљан текст о Илији Смиљанићу објављен је под насловом: „Народна повистница ИИ. Арамбаша Илија Смиљанић“ Зора далматинска, 6. рујна 1847. број 36, година ИВ.

На већем камену у близини гроба је постављена спомен, која је била уништена, па поново обновљена.

ЛИТЕРАТУРА

Кузманицх. Арамбаша Петар Смиљанић. Зора Далматинска.
Кузманицх. Народна повистница или арамбаша Илија Смиљаницх. Зора Далматинска.
Ваничек. Специалгесхицхте Милитäргренезе. И. Банд. Wиен аус дер Каисерлицх, 1875.
Хрватски планинар, Загреб
Наше планине, Загреб.
Андрие Качића разговор угодни народа Словинскога.
Радивој Симоновић. Доситеј у Далмацији.
Радивој Симоновић. Ђаци планинари.
У Новом Саду, 27. Септембра 2023.

Томо Радусин, дипл. економ.
пензионер