КРАЈИШКИ ОФИЦИРСКИ КРУГ: Сјећајући се Команданта

Пише: Стојан Продановић

Дође вријеме када човјеку године брзо пролазе. Брзо је прошло свих 27 година од завршетка Рата за опстанак Срба Крајишника и 14 година од оснивања удружења под називиом „Удружење резервних војних старјешина Српске Крајине у Србији“. За тих седамнаест година Удружење је остварило пет засједања скупштина, издало је три зборника радова под насловом „Узроци и послиједице грађанског рата у Хрватској (1991-1995) и могућности њиховог превазилажења“ и организовало читави низ разних дружења.

Једно од засједања скупштине посебно је упамћено. То је била посљедња скупштина којој је предсједавао њен први предсједник генерал Миле Новаковић, иначе први командант Српске Војске Крајине, бивше Републике Српске Крајине. Скупштину је, по први пута заказао на необичном мјесту, у кафани „Врело“ у Инђији. Кафану држе људи из колоне. Тај дан кафана је била препуна. Све крајишке старјешине.

Предсједник је одржао кратак говор у коме је чланству пожелио свако добро и трајање засједања скупштине свео на најкраћу могућу мјеру. Поред осталог је рекао: „Људи, скратимо посао, почастите се, поједите и попите, јер не знамо колико нам је од живота још остало.“  Делегати су солидарно снијели трошкове ручка и разишли се кућама.

Размишљао сам, тај дан, 30. јула 2015. године, о предсједнику Удружења и његовом говору. Једна од идеја која ми је пала на памет била је да је код генерала дошло до губитка смисла чињиња. Говорио са некеквом скепсом и песимизмом.

Прошло је тек мјесец и пол дана од дана засједања те скупштине и генерал Новаковић је 14. септембара 2015. године, напрасно умро. Од сршаног удара. Смрт га је затекла у дворишту његове куђе у селу Сурдук, на Дунаву. Размишљам: -као да је најавио своју смрт.

Сваки пута када се сјетим тих догађаја покретало се и моје размишљање о смислу човјековог чињења, а оно се кретало у контексту апсурдизма, односно тежње човјека ка смислу и јасноћи у свијету који је апсурдан, безсмислен и вулгарно хаотичан.

Мислиоци различитих културних и идеолошких опредјељења, различито гледају на појам смисла па и на саму синтагму, смисао живота. Сваки од њих, када пред себе стави тему смисла, па и смисла живота, углавном остаје у заточеништву друштвених, филозофских, теолошких, метафизичких али и научних промишљања, а све то, опет, у зависности од степена друштве и друштвено-историјске свијести која преовлађује у некој друштвеној групи. У прочељу размишљања о смислу, не само мислилаца већ и обичних људи, стоји и питање самог смисла опстанка сопственог живота. Напуштање идеје о смислу живота, у ствари напушта се идеја о смислу постојања, па самим тим из тога питања произлази и питање смисла чињења.

Када се дана 15. децембра 2022. године сакупила невелика скупина виђенијих некадашњих официра Српске Војске Крајине, бивше Републике Српске Крајине, у улици Отона Жупанчића бр. 29 у Београду, није се посезало за питањем смисла много чега па и онога што та кастинска официрска друштвена група управо чини. У парсатном разговору, нуђени су овакви и онакви начини размишљања на тему Крајина и Крајишници. По њима може се извести закључак да је одговор на онтолошко питање које се односи на Српску Крајину и Крајишнике, подразумјевајући и да на њега постоји позитиван одговор. И Српсака Крајина, која формално не постоји, као и Крајишници, који су прогнани или су и даље под прогоном, испунили су смисао чињења онога што ова група људи чини, иако ни једно од рјешења која би могла пасти на памет било коме, готово да су немогућа као остварење. Упркос томе ови људи због Крајине и Крајишника, чине  то што чине. И то смислено. Српску Крајину и Крајишнике узимају као предмет расправе и размишљања о бићу као бивствујућем и могућем конститутивном одређењу. Дакле, од Српсе Крајине као бића, не одустаје се. У том смислу сам скуп официра, постојеће Удружење резервних војних старјешина Српске Крајине у себи садржи симболичко значење: „Постојали смо, постојимо и постојаћемо.“ То значи да идеју о постојању и настојању нужно треба пренијети на генерације које долазе.

Без симболичног значења преко кога се остварује разумјевање било које идеје, па и крајишке идеје о постојању и настојању, смисао идеје прелази у бессмисао. А бесмисао, када се појави у човјеку је уједно, најчешће и најава његовог трагичниог краја.

Са друге стране, смисао чињења које се односи на Српску Крајину и Крајишнике неминовно произлази из питања успостављених вриједности, сврхе и етике која се односи на Српску Крајину и Крајишнике, је произашла из питања добра и зла. У симболици значења, људи који су чинили овај невелики скуп у Београду, се прије тридесетак и нешта више година супротставио злу отјеловљеном у матрици чињења „колективног запада“ и његових покорних слугу, иако без изгледа на побједу. Међутим њихов смисао уласка у рат није било питање побједе или пораза у рату, већ јасно питање супротстављања или пак несупротстављања злу. И тада чинило се при свијести да се то што се чини, чини обзира на исход. Јер, позитивизам произлази из чињениџце супротстављања злу. Тиме је питање смисла, па и питање смисла људског (нашег) живота у потпуности апсолвирано. У том тернутку, борба против зла је императивни израз постављен пред сваког човјека, ако је човјек.

Хуманистички приступ питању постојања смисла живота и смисла чињења, везано за Српску Крајину и Крајишнике, у овом случају, нуди одговор на питање: „Шта је и какво значење људског живота?“ Поједностављено, одговор је у смислу вјечите борбе за слободу. У идеји непокора. У супротстављању злу. Управо ту идеју непокора и супротстављања злу наслиједила је генарација официра, иако малобројна, окупљена у Београду, од претходне која је и свој смисао живота и чињења опредметила у истој идеји. Као и претходна у Народноослободилачком рату.

Вјечита тема пјесника, сликара и других стваралаца је смисао и бесмисао живота, али и смисао и бесмисао чињења. У њиховим дјелима, та тема најчешће се задржава на нивоу апстракција. Тако се упоставља склад и оптимизам, који као да једино може у човјеку да наруши или стварно нарушава предосјећај близине смрти, као што је то изгледа било на Огњену Марију, 2015. године. Или је све то само људска заблуда.

Ипак, даље размишљам: -Сва је прилика да је то било тек посљедње друговање и људовање пред Командантову смрт, у најави. Испоставило се да је генерал Миле Новаковић, командант СВК бивше РСК, био дубоко свјестан болести која га је тих дана, била озбиљно сколила.

 

Јануара 2023. год.