Сјећање на Анку Смиљанић Вучковић (1923-2023)

• Анка Вучковић није била само „обична” супруга и удовица. Њен отац Милоје Смиљанић (1892-1953), ратник из Првог светског рата, један од 1300 каплара који су храбро ратовали 1914. у одбрани Србије, после преласка Албаније 1915. добио je прилику да се опоравља од рањавања и настави студије права у Француској.

Пише: Милош Тимотијевић

Књиге имају свој животи и посебним путевима долазе до читалаца. Иако је почетна намера сваког аутора да њихова дела допру до што ширег круга људи, у највећем броју случајева то није тако. Нарочито у савремено доба када су тиражи свега неколико стотина примерака, број објављених дела из свих периода историје велики (са радовима публициста и историјским романима још већи), а буџет слободног времена публике која уопште чита књиге академске историографије све мањи. Али, увек постоји макар једна особа којој је књига важна, са симболичном вредношћу на коју аутор уопште није мислио.

Управо је то била судбина монографије „Звонко Вучковић (1941-1944) : ратна биографија : расправа о проблемима прошлости и садашњости” (2015), писане с циљем да се осветли личност једног истакнутог команданта ЈВуО, регионалне целине у којој деловао и одговори на питања о антифашистичком карактеру отпора покрета отпора којем је припадао на нивоу Србије и Југославије.

Недуго по објављивању књиге добио сам писмо од удовице Звонка Вучковића, што је било пријатно изненађење јер нисам био свестан да уопште постоји, са захвалношћу што сам писао о њеном покојном мужу. У питању је била Анка Вучковић (1923-2023).

Када се пишу биографије увек постоји ризик сукоба са личностима које се анализирају, или њиховом родбином ако су преминули. Иако нисам написао апологију Звонка Вучковића, нити сам прескакао негативне аспекте грађанског рата у коме је учествовао (1941-1944), његова удовица Анка није протествовала.

Тако је започело дугогодишње дописивање. Најпре класичним писмима на старински начин, а затим електронском поштом. Ако књиге историчара уопште могу имати неку практичну вредност у свакодневици „обичних” људи (у идеалнотипском смислу професионални императив је просветитељско деловање на средњошколску и универитетску омладину, као и друштвену елиту како би се разумели компликовану прошлост и, можда, рационално планирали будућност), онда је монографија о Звонку Вучковићу сигурно помогла његовој удовици да лакше поднесе старост, добије нови смисао у животу, а затим и сама запише и објави своје успомене из прошлости.

Анка Вучковић није била само „обична” супруга и удовица. Њен отац Милоје Смиљанић (1892-1953), ратник из Првог светског рата, један од 1300 каплара који су храбро ратовали 1914. у одбрани Србије, после преласка Албаније 1915. добио je прилику да се опоравља од рањавања и настави студије права у Француској.

Своју будућу супругу Anne-Marie Pittion-Rossillon (1900-1991), пореклом из Лиона, упознао је у Греноблу 1917. када је дошла на одмор с мајком Heniette (девојачко презиме Claret). Њен отац Clovis био је главни благајник железничке компаније која је повезивала Париз, Лион и медитеранску обалу. Родитељи нису дозвољавали брак док Anne-Marie не постане пунолетна („штајковала” је глађу да би остварила своју жељу). Зато су се Милоје и Ана венчали тек 1921. године, да би 1922. добили ћерку Јелену, 1923. Анку (будућу Звонкову супругу), и Магду 1929. године.

Ана је по удаји за Милоја „посрбила” своје презиме у Маруша. Српски је говорила са једва приметним страним акцентом. После Другог светског рата уписала је Универзитет у Лиону, у 50. години живота, да би пет година касније докторирала руски језик. После супругове смрти прешла је у Америку и добила место на катедри за руски језик на једном универзитету у Индијани, где је предавала до своје 75. године.

Ћерка Јелена удала се 1943. за Леониду Паханија (капетана Краљевине Југославије цинцарског порекла), док је била у избеглишту у Каиру. Магда је завршила Ecole Superieure d’Aeronautique у Паризу и са мужем Французом касније отишла Америку, где су били професори на Purdue University у Лафајету и Индијани. Потом је променила занимање и живела са мајком у Њу Мексику.

Анка Смиљанић родила се 1923. у Лиону. Пошто су родитељи били различитих вероисповести, договорили су се да ћерке крсте у католичкој цркви, а синове у православној вери. Испоставило се да је брачни пар Смиљанић добио три ћерке.

Ана је првих шест година живота провела са родитељима у Трсту, где је њен отац био дипломата. Потом је годину и по живела у Тирани, а следећих годину и по дана у Софији. Потом су је послали у Француску, где је провела седам година (1932-1939). Француски је говорила као матерњи језик, а српски је одлично познавала. Последњих дана августа 1939. дошла је у Београд, где је положила матуру, а потом је на Филозофском факултету уписала студије археологие и класичних језика (латински и грчки). У Београду је тада и упознала Звонка Вучковића, за кога се касније и удала.

Милоје Смиљанић је као један од заменика министра иностраних послова Краљевине Југославије имао податке о неизбежном нападу Немачке на Југославију после пуча од 27. марта 1941. године. Дан пред бомбардовање Београда (5. априла 1941) Милоје Смиљанић је своје ћерке Јелену и Анку у послеподневним часовима евакуисао у Грчку авионом којим је отишао и амерички амбасадор Bliss Lane. Најпре су допутовале до Солуна, а одатле возом до Атине у тренутку када је уследило бомбардовање Пиреја. Криле су се у подруму једног хотела, јер нико није хтео да их прими у југословенско дипломатско посланство.

После недељу дана у Грчку је са Владом Краљевине Југославије дошао и Милоје Смиљанић. Пре тога је у родном селу Равни на Златибору оставио супругу Марушу и ћерку Магду, како не би заузимале место неком „значајнијем” путнику приликом евакуације са аеродрома у Никшићу. Касније су успеле да добију француске пасоше у Београду и да се евакуишу у Лион, потом у Португал, одакле су бродом око Африке пловиле до Мозамбика, а затим у новембру 1941. авионом стижу до Каира.

Други део породице Смиљанић бродом је дошао до Александрије већ у лето 1941, потом у Каиро, да би их Британци одатле послали у Палестину (манастир Тантур близу Витлејема). Цела породица Смиљанић окупила се у Египту новембра 1941. године. Милоје је именован за посланика избегличке Владе у Каиру, а Анка је радила у британском Одсеку за пропаганду (запамтила је њихово охоло држање), а доцније у југословенском Министарству финансија.
Почетком 1944. Смиљанићи су у Риму, где је Милоје радио као помоћник Михи Креку у Савезничкој мисији. После Титовог дефинитивног и формалног преузимања власти у послератној Југославији, Смиљанићу су априла 1945. отишли у Лион, где су на једној фарми под закуп гајили воће. Милоје је 1953. премунуо од срчаног удара.

Анка Смиљанић се 1947. у Паризу удала за Звонка Вучковића, да би следеће године добили сина Алекса (Александра). На предлог америчког пуковника Алберта Сајца (који је Звонка познавао из рата) у Америку прелазе у јуна 1949. године. Путовали су бродом. Прве три недеље прихватио их је Ђорђе Мусулин, амерички официр српског порекла који је Звонка познавао из рата, да би их у Филаделфију потом позвао Вучковићев ратни друг Фрањо Сеничар, који је са генералом Михаиловићем био од почетка рата.

Вучковићима се убрзо рађа и ћерка Хелен (1950). Прве године у емиграцији биле су тешке. Звонко је радио физичке послове у фабрици за малу плату, живели су у Њу Џерсију у радничком насељу са заједничким купатилом за све станаре. Убрзо им се родило и треће дете, син Чарлс (Милоје) (1953). Све троје деце добило је високо образовање, а најмлађи син је завршио академију на Вест Поинту. Иначе, Звонко је 1954. приликом добијања држављанства САД за своју породицу и себе, званично променио крштено име. Постао је James, завршио је студије техничког цртања и радио у Детроиту. Анка се запослила као секретарица. Последњих 18 година Звонковог живота, он и Анка живели су у Калифорнији.

Још док је био запослен слободно време користио је да сваког дана напише по једну страну својих ратних мемоара („Сећања из рата”, 1980; „Од отпора до грађанског рата”, 1984), а Анка је прекуцавала рукописе. Касније је књигу превела на енлески, и то издање појавило се 2004. под називом „A Balkan tragedy : Yugoslavia 1941-1946. Memoirs of a guerilla fighter”, затим и 2022. као самиздат.

Анка и Звонко припадали су кругу српске емиграције југословенског опредељења, и били су део организације Савеза „Ослобођење” која се залагала за „трећу” Југославију на начелима демократије и југословенског патриотизма. У политичком смислу нису припадали српским четничким удружењима, али су са њима редовно одржавали контакте.

Када је у питању живот у Америци борили су се против смртне казне, за права староседелачког становништва, нису били одушевљени америчком белачком средњом класом, а Анка је своју децу слала у обичне државне школе, а задње године живота провела је у једном насељу у Чикагу са бројном афро-америчком заједницом о којој је увеки имала лепе речи.

Током дугогодишње преписке Анка Смиљанић је постепено оставила низ записа из свог живота, од детињства, преко девојаштва које је провела током ратних година, до живота у емиграцији. Своје успомене објавила је под називом „Memoirs Anne Vuckovich” (2022) као самиздат, а исте године приредила је и успомене своје мајке „Memoirs Marusha Smiljanich”.

Анка је била веома енергична жена. После смрти мужа живела је самостално, возила је аутомобил до своје 98 године и непрестано се бринула о најстаријем сину Александру који је болестан.

Припадала је оном изгубљеном делу наше елите која је изгнана после Другог светског рата и стварања револуционарне власти у Југославији. Мисао јој је увек била јасна, реченица негована, конверзација на високом културном нивоу, али безе губљења људске топлине. Тако је уобличила и своја сећања, без претензија да тумачи прошлост, али са циљем да остави сведочанство о људима које је познавла и свакодневици земаља у којој је живела.

Њен супруг Звонко Вучковић упокојио се 21. децембра 2004. на дан када је република Србија званично изједначила права приадника ЈВуО и НОВЈ.

Анка Вучковић преминула је 11. децембра 2023. у својој стотој години живота, дан након друге пројекције филма „Хероји Халијарда” у Чикагу. Филм није видела, али је доживела да један од главних ликова овог остварења буде и њен Звонко Вучковић кога је убедљиво глумио Радован Вучковић, о чему постоји општа сагласност без обзира похвале или критике филма.

* Аутор је кустос у Народном музеју у Чачку

Извор: https://www.facebook.com/milos.timotijevic.73

Преузето са: Слободна Херцеговина