У Београду књижевнику Анђелку Анушићу уручена Андрићева награда за 2019. годину
На свечаности одржаној 9. октобра аутору је награду додијелио предсједник Управног одбора Задужбине Иво Андрић, академик и књижевник Миро Вуксановић, за збирку приповједака „Легенда о в(ј)етром вијанима“. По мишљењу трочланог жирија проф. др Александар Јовановић, предсједник, др Марко Недић и проф. др Петар Пијановић ова збирка сугестивно даје читав низ људских судбина, изглобљених из свог завичаја и својих живота, в(ј)етром вијаних између изгубљености и неприхваћености. По мишљењу жирија, посебна вриједност ове збирке јесте језик који чува све просторне и временске слојеве у којем живе његови јунаци: у лексици и синтакси чува се њихово памћење, али и памћење наше књижевности и културе.
У уводној ријечи, Жанета Ђ. Перишић Управница Задужбине, поздрављајући добитника награде, стручни жири и све оне који су дошли да присуствују овом свечаном чину, истакла је да већ 44 године Задужбина Иве Андрића, према вољи свог оснивача, додјељује ову награду за набољу приповјетку, циклус или збирку приповједака написаних на српском језику.
Прва награда, нагласила је Перишић, додјељена је давне 1975. године Драгославу Михаиловћу, а између осталих и Антонију Исаковићу, Милисаву Савићу, Мирку Ковачу, Види Огњеновић, Александру Гаталици и многим другим српским приповједачима, а ове године том импресивном низу придружује се и Анђелко Анушић, књигом приповједака Легенда о в(ј)етром вијанима, у издању Удружења књижевника Републике Српске.
Предсједник жирија проф. др Александар Јовановић прочитао је текст Одлуке о додијели награде, нагласивши да је према према тестаментарној вољи Иве Андрића његова Задужбина 1976. године установила ову награду. Истакао је да је Одлука жирија била јеногласна да овогодишње признање понесе Анђелко Анушић, али и да је у најужем избору била и књига Милана Тодорова „Телефонски именик мртвих претплатника“.
Образложење жирија Андрићеве награде прочитао је проф. др Петар Пијановић истичући да је је тема књиге избјеглиштво већине Срба и затирање српске културе са простора некадашње Војне крајине.
Пијановић је нагласио да је направљена паралелна анализа са дијелима сличне атмосфере и миљеа – „Сеобе“ Милоша Црњанског, „Камера обскура“ Горана Милашиновића, „Сарајевске трилогије“ Моме Капора, „Дан шести“ Растка Петровића и других. Издвојио је по квалитету слиједеће приповјетке из ове збирке: „Источна, на западним капијама“, „Потјерница, Сервус Сервијане“, „Легенда о човјеку кога је вјетар вијао“ и „Мртвачки сандук и остале упокојене ствари“.
„Слике ратног егзодуса једно су лице ове књиге, док је њено наличје тек привидни мир који избјеглима не доноси спокоја. У родноме крају прогнаних остала је пустош која се сада преселила у њихову душу. Они нису ни тамо ни овдје, већ су на ничијој земљи“. закључио је проф. др Петар Пијановић.
Након тога је академик Миро Вуксановић, предсједник Управног одбора Андрићеве задужбине, добитнику, књижевнику Анђелку Анушићу, уручио плакету Андрићеве награде.
Добитник Андрићеве награде прочитао је своју бесједу поводом тако великог признања, гдје се у почетку захвалио предсједнику Вуксановићу на овој части, управници Задужбине Жанети Ђукић Перишић, као и свим члановима Жирија.
“Кад писац добије награду, поготово ону која је крштена именом Иве Андрића, можда би најбоље било “ћутати“, или бити тврд на ријечима, монашки уздржан, попут многих јунака и ликова нашег добитника Нобелове награде, као и њега самог, најзад”, рекао је Анушић, ипак откривши да је био једнако изненађен и радостан вијешћу о добијању награде.
„Као човјек и писац застрављен сам судбином једног вјечно закрајњеног простора, и истовремено потресен и удивљен античком вертикалом живота крајишког чељадета, његовом прометејском појавом уназад неколико вијекова. Управо је то спектрална тема мојих приповједака и романа, са зенитном тачком у четворотомном роману Гласови са Границе и С хомером у олуји у којем, кроз стабло једне крајишке породице, сежем до њиховог осмог кољена, сенчећи удес нашег народа на цијелом Балкану, па све до изгона наших сународника, 4. августа 1995. године“, истакао је, у свом опширном обраћању, Анђелко Анушић, додајући да сваки изгнани човјек, у духу своме није онај исти кога су протјерали.
На крају своје бесједе Анушић се још једном захвалио жирију који га је сврстао, како је навео, у величајни круг Андрићевих братственика, у заједницу његових посвећених читалаца.
Текст и фотографије: Жељко ЂЕКИЋ
АНДРИЋЕВА НАГРАДА КАО ВРХУНАЦ ДОСАДАШЊЕГ РАДА
Анђелко Анушић, пјесник, приповједач, романописац, књижевни критичар, рођен је 1953. године у Градини, Сува Међа, БиХ. Радио је као новинар, објавио је 35 књига, а приредио је и двије пјесничке антологије.
Заступљен је у лектири у Републици Српској (девети разред основне школе), антологијама и прегледима српске савремене поезије и приповјетке. Његова поезија и проза превођени су на енглески, француски, руски, бугарски и македонски језик. Добитник је књижевних награда „Печат” вароши сремскокарловачке, „Стражилово”, награда „Сарајевских дана поезије”, „Светозар Ћоровић”, награда Удружења књижевника Српске, „Станко Ракита”, „Раде Томић”, „Константинова визија”, награда Фондације „Петар Кочић”, „Младен Ољача”, „Златна сова”, „Бранко Ћопић”, „Браћа Мицић“ итд.
Ове године 23. септембра на завршном састанку Жири Андрићеве награде одлучио је да му се додјели ово високо признање за збирку приповједака Легенда о в(ј)етром вијанима која му је уручена на рођендан Иве Андрића 9. октобра 2020. године у његовој задужбини у Београду.