Хрватски пријеки суд: Како су Србима експресно одузета станарска права

Одузимање станарских права у Хрватској и њихова „компензација“ кроз програм стамбеног збрињавања
ПИШЕ: Ратко Бубало, предсједник УО Хуманитарног центра за интеграцију и толеранцију


Рјешавање проблема одузетих станарских права од изузетне је и незаобилазне важности, како за повратак урбане популације избјеглих и прогнаних Срба у Хрватску, тако и за могућности њихове интеграције у земљама уточишта. Ријеч је о бројци од око 100.000 особа погођених одузимањем станарског права.

На подручјима која су за вријеме оружаних сукоба у Хрватској била под хрватском влашћу, већина избјеглица је изгубила станарско право отказом у судским поступцима in absentia (у одсуству), на основу члана 99. тада важећег Закона о стамбеним односима због неоправданог некориштења стана дуже од шест мјесеци. По подацима Министарства правосуђа, у оваквим судским поступцима je 23.700 породица изгубило станарско право.

На подручјима Хрватске под заштитом или управом Уједињених нација, након акције Олуја и успоставе хрватске власти, прогнаним Србима је одузето станарско право по сили закона. Одмах након Олује донијета је прво Уредба, а у септембру и Закон о давању у најам станова на ослобођеноj територији, којим је одузето станарско право прогнаним и избјеглим хрватским држављанима српске националности јер су одсуствовали из стана дуже од 90 дана од дана oд ступања на снагу овог закона (ко се није вратио у свој стан до 27. децембра 1995. године, престало му је станарско право по сили закона).



Колико је хрватски законодавац журио да одузме станарско право хрватским држављанима српске националности, потврђују и сљедеће чињенице:

– Рок од 6 мјесеци некориштења стана као основу за губитак станарског права, утврђен у Закону о стамбеним односима, скраћен је на половину – 90 дана.

– Закон је ступио на снагу даном његове објаве у Народним новинама, тј. 27. септембра 1995. године. Према Уставу Републике Хрватске, закон ступа на снагу најраније осми дан од дана његове објаве, осим ако није због посебно оправданих разлога законом друкчије одређено. Да је хтио поступати у доброј намјери (bona fides), законодавац би одредио дужи рок од осам дана од његове објаве као, по Уставу РХ, најкраћи рок за његово ступање на снагу, а не да он ступи на снагу даном његове објаве.

– Општепознато је било, па и хрватском законодавцу, када је доносио овај закон, да не постоје услови да се прогнани и избјегли Срби врате у своје станове у року од 90 дана од ступања на снагу овог закона те да ће због тога они изгубити станарско право над тим становима, поред осталог, јер су границе између тадашње СРЈ и Хрватске због ратних сукоба биле затворене, јер прогнани и избјегли Срби из Крајине нису имали нова хрватска документа да би могли путовати и вратити се у Хрватску, на примјер, преко Мађарске, а нису их могли добити у тадашњој СРЈ јер није било ни дипломатских односа између двију држава, дакле, ни отворених дипломатско-конзуларних представништава за обављање конзуларних послова за избјегле и прогнане хрватске држављане српске националности.

– Повратак у року од 90 дана није био могућ јер је службена хрватска политика била против масовног повратка избјеглих и прогнаних Срба из Хрватске. Тадашњи хрватски предсједник Фрањо Туђман јавно је поручивао: „Свијет има нереалне захтјеве да Хрватска треба преузети и примити све избјегле Србе… Из хуманитарних разлога ми ћемо рјешавати појединачне случајеве повратка српских избјеглица.” Програм повратка, који је са својим рестриктивним одредбама у суштини био програм спрјечавања иоле масовнијег повратка Срба у Хрватску, донијет је готово три године након истека законског рока за повратак носилаца станарских права над становима у Крајини.

– Чак и да није било свих ових претходних разлога, довољно је и то да су прогнани Срби тада били у избјегличком шоку услијед свега што су проживјели током прогона (масовна физичка иживљавања и малтретирања, укључујући и убиства, избјегличких колона кроз Хрватску на путу за БиХ и Србију), систематско паљење и уништавање имовине, масовна убиства оних који су остали за вријеме и након Олује, што је блокирао вољу за хитним повратком.

У Хрватској, за разлику од БиХ, нису поништени акти којима је одузето станарско право прогнаним и избјеглим Србима и није им омогућено да уђу о посјед станова над којима им је одузето станарско право и да их откупе под истим повољним условима као што је то било омогућено осталим хрватским држављанима.

 

СРПСКИ СТАНОВИ КАО РАТНИ ПЛИЈЕН


По своме ratio legisu (смислу закона, циљу који се њиме жели постићи), Закон о давању у најам станова на ослобођеној територији представља акт којим се имовина прогнаних и избјеглих Срба третирала као ратни плијен. Ријеч је о масовној злоупотреби права у функцији реализације и цементирања политике етничког чишћења, односно о дјелу прогона, како је то оквалификовао Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хагу. У том циљу су у правном систему Републике Хрватске, поред осталог, ускраћени и сви правни „лијекови” и било каква судска и уставносудска заштита права на дом овој категорији носилаца станарског права.

Новим корисницима тих станова Законом о подручјима посебне државне бриге из 2008. године ти станови се поклањају, уз услов да их користе и у њима пребивају најмање 10 година од дана доношења рјешења о најму, те да немају у власништву други стамбени објект на подручју Републике Хрватске. Дакле, могу га имати у БиХ или било гдје другдје изван РХ. Тако је хрватска власт створила fait accompli (свршен чин).

 

Имовину прогнаних Срба додјељивали хрватским избјеглицама из БиХ


Упркос овим помацима „на мишиће”, у Хрватској и даље постоји неједнаки правни режим за све кориснике стамбеног збрињавања. Хрватски држављани нису у једнаком правном положају у погледу услова за остваривање стамбеног збрињавања, садржаја и опсега права, рокова, те услова за приватизацију кућа и станова.

На примјер, избјеглицама из БиХ хрватске националности у Хрватској се уз одређене услове поклањају станови и куће, а избјеглицама из Хрватске српске националности, уз знатно рестриктивније услове у односу на избјеглице из БиХ хрватске националности, не поклањају се куће и станови, већ им се нуди откуп по цијени која превазилази економске могућности великог дијела избјеглица.

Тако је измјенама и допунама Закона о подручјима посебне државне бриге из 2011. године проширен круг особа који имају право на стамбено збрињавање даровањем куће или стана. Планирано је поклањање додатних 4.000 кућа и станова и то хрватским избјеглицама из БиХ које су користиле за становање куће у власништву прогнаних и избјеглих Срба из Хрватске, а које су напустили тек након што им је додијељен на кориштење стан или кућа у државном власништву.

Лицемјерна политика Загреба


Досад је Хрватска влада кроз програм стамбеног збрињавања поклонила преко 5.000 станова или кућа у државном власништву, што је више од укупног броја молби за стамбено збрињавање изван ППДС, које су поднијели Срби – носиоци одузетих станарских права. И то није све јер је још више хиљада кућа и станова намијењено за поклањање на основу неких других одредаба Закона о ППДС.

И док хрватске власти издашно поклањају куће и станове једном дијелу хрватских држављана, истовремено тврде, када је ријеч о стамбеном збрињавању хрватских држављана српске националности, да „главни чимбеници који утјечу на брзину те учинковитост у проведби стамбеног збрињавања су за ту намјену осигурана средства у државном прорачуну и број расположивих и одговарајућих стамбених јединица.



Економска рецесија, те посљедице економске кризе, такођер су имале утјецаја на проведбу стамбеног збрињавања те на учинковитост при проведби истог”.

Неспорно је да се законодавством може погодовати рањивим друштвеним групама. Међутим, да би се увеле мјере тзв. афирмативне акције потребно је да постоји разумно или објективно оправдање разлике у поступању према различитим групама корисника стамбеног збрињавања.

Јесу ли новопримљени хрватски држављани – бивше избјеглице из БиХ хрватске националности – који су користили за становање куће у власништву прогнаних и избјеглих Срба из Хрватске, а које су напустили тек након што им је додијељен на кориштење стан или кућа у државном власништву, у рањивијем социјалном положају у односу на избјегле хрватске држављане српске националности, којима су станови одузети и нису враћени, или је, пак, ситуација обрнута?!

ПРЕКРШИЛИ И СВОЈ УСТАВ


Они који су уплаћивали доприносе у Хрватској за солидарну стамбену изградњу морају откупљивати станове, а другима, који нису уплаћивали те доприносе, поклањају се куће и станови у државном власништву.

Оваквим правним оквиром доведено је у питање начело забране дискриминације, прописано чланком 14. Устава РХ, члановима 2. и 26. Међународног пакта о грађанским и политичким правима, чланом 5. Међународне конвенције о укидању свих облика расне дискриминације, чланом 4. Оквирне конвенције за заштиту националних мањина и чланом 14. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода те чланом 1. Протокола бр. 12 уз Конвенцију.

 

ПИНЕИРО ПРИНЦИПИ Шта је показала досадашња судска пракса?

Мјере заштите по међународном праву


Резолуцијом бр. 1120 Вијећа безбједности Уједињених нација, од 14. јула 1997. године, поново се потврђује право свих избјеглица и расељених особа поријеклом из Републике Хрватске на повратак у њихове изворне домове у Републици Хрватској, односно домове у којима су становали прије избјеглиштва.

– За разрјешавање питања на дискриминаторан начин одузетих станарских права веома су важни и Принципи Уједињених нација о стамбеном збрињавању и поврату имовине расељеним и избјеглим лицима (Pineiro principi). На њихову примјену позвала је Парламентарна скупштина Савјета Европе у својој Резолуцији 1708 (2010), од 28. јануара 2010, о рјешавању питања имовине избјеглица и расељених лица. И Европски суд за људска права у Стразбуру се у својој пракси позива на Pineiro principi.

Набројаћемо оне принципе на које се позива Европски суд у предмету Бранимир Ђокић против БиХ.

Право на поврат стамбеног простора и поврат имовине


2.1 Све избјеглице и расељена лица имају право на поврат стамбеног простора, земље и/или имовине која им је самовољно или незаконито одузета или да добију надокнаду за сваки стамбени простор, земљу и/или имовину коју је фактички немогуће вратити како је утврдио самостални, непристрасан суд.

2.2 Државе ће на доказив начин ставити приоритет на поврат као пожељан правни лијек за расељеност и као кључни елеменат ретроактивне правде. Право на поврат постоји као посебно право и није у супротности ни са стварним повратком или неповратком избјеглица или расељених лица која имају право на поврат стамбеног простора, земље и имовине.

Права закупаца и других невласника


16.1 Државе требају осигурати да права закупаца, носилаца станарског права и других легитимних станара или корисника стамбеног простора, земље и имовине буду призната унутар програма поврата. У највећој могућој мјери државе требају осигурати да се овим особама омогући повратак, поновно располагање и кориштење њиховог стамбеног простора, земље и имовине на сличан начин као и код оних који имају формална права власништва.

Надокнада


21.1 Све избјеглице и расељена лица имају право на потпуну и безусловну надокнаду што је саставни дио компоненте процеса поврата. Надокнада може бити новчана или у натури. Државе ће, како би испоштовале принцип ретроактивне правде, осигурати да се лијек надокнаде користи само када лијек поврата стварно није изводљив или када оштећена страна добровољно и уз пуно сазнање прихвати надокнаду, или када услови договореног споразумног рјешења укључују комбиновање поврата и надокнаде.

21.2 Државе требају осигурати, као правило, да се поврат сматра стварно немогућим само у изузетним условима, то јест када је стамбени простор, земља и/или имовина разрушена или када више не постоји, како је утврдио самостални, непристрасни суд. Чак и у таквим околностима, носилац права на стамбени простор, земљу и/или имовину треба да има на располагању и опцију да се имовина поправи или поново изгради кад год је то могуће.

 

И Врховни суд Хрватске потврдио да је станарско право – имовинско право


Европски суд за људска права у Стразбуру у пресуди у предмету Ђокић против БиХ, као на релевантне међународне документе, позвао се и на Резолуцију 1708 (2010) Парламентарне скупштине Вијећа Европе од 28. јануара 2010. о рјешавању питања имовине избјеглица и расељених лица, поред осталог, и на одредбе Принципа 10 УН „да се државе чланице позивају да осигурају да претходна станарска права и права закупа у вези са јавним и друштвеним смјештајем и други слични облици власништва стана који су постојали у бившим комунистичким системима буду препознати и заштићени домови у смислу члана 8. Европске конвенције о људским правима и као имовина у смислу члана 1. Протокола 1 уз Конвенцију”.



Такође, државе чланице се позивају на одсуство носилаца станарског права и права закупа из њихових стамбених објеката који су силом натјерани да напусте своје домове сматрају оправданим док се не створе услови који омогућавају добровољан повратак у сигурно и достојанствено окружење.

Осим тога, државе чланице се позивају на принцип по коме је станарско право имовинско право, које треба штитити као и осталу имовину. То је потврдио и Врховни суд Хрватске у својим одлукама, на примјер, од 31. 3. 1971. године бр. Гж 801/70-5 и од 17. 1. 1973. године бр. Гж 557/72-2. „Као што је већ у рјешењу овог суда од 31. 3. 1971. бр. Гж 801/70-5 речено, станарско право је, такође, и имовинско право, па протуправни губитак овог права има за посљедицу захтјев за накнаду штете. Због тога, тужитељица има право од тужене тражити накнаду штете, јер јој је ова онемогућила својим протуправним дјеловањем да користи своје станарско право.”

 

Игнорисање европске конвенције о људским правима

За званични Загреб станарско право је хуманитарно питање


Док међународни документи и одлуке релевантних међународних тијела рјешавање питања одузетих станарских права стављају у оквир заштите основних људских права (заштите дома у смислу члана 8. Европске конвенције о људским правима и заштите права на имовину, у смислу члана 1. Протокола 1 уз Конвенцију), Хрватска влада то питање третира искључиво као хуманитарно питање.

НЕПРАВНО ПИТАЊЕ


На редукцији људских права на хуманитарни проблем, дакле, не на правном, већ на ванправном или неправном полазишту, темељи се и политика рјешавања проблема одузетих станарских права кроз програм стамбеног збрињавања, као хуманитарног програма, а не програма компензације (натуралне или новчане) на арбитраран начин одузетих станарских права. Основа програма стамбеног збрињавања нису људска права (заштита дома и права на имовину), већ хуманитарна помоћ повратницима – носиоцима одузетих станарских права у њиховом стамбеном збрињавању.

ПРИТИСАК ДАО РЕЗУЛТАТ


Право на жалбу или други правни лијек против одлука судова и других правних тијела јесте темељно људско право. Међутим, као што је већ наведено, основа програма стамбеног збрињавања и нису људска права, већ хуманитарна помоћ повратницима – носиоцима одузетих станарских права у њиховом стамбеном збрињавању.

Након дугогодишњих упорних указивања на овај проблем, прије свега од стране домаћих невладиних организација, као и међународних невладиних и владиних организација, и притисака с тим у вези, Влада Републике Хрватске је тек 31. октобра 2013. године донијела Уредбу о утврђивању статуса бивших носитеља станарских права и чланова њихових породица, условима и поступку њиховог стамбеног збрињавања, којом је Одлука о стамбеном збрињавању изван ППДС стављена ван снаге.

Овом уредбом се, уз рестриктивне услове, утврђује право на стамбено збрињавање бивших носилаца станарског права и чланова њихових породица и поступак њиховог стамбеног збрињавања на подручјима посебне државне бриге и изван овог подручја.

О праву на стамбено збрињавање одлучује се у управном поступку a подносилац захтјева за стамбено збрињавање има право на „лијек” (жалбу).

 

Шта би требало да прихвати законодавац?


Имајући у виду тежину проблема, његове континуиране негативне посљедице за око 100.000 избјеглица којима је ускраћен повратак у свој дом, најчешће у градске средине, као и неуспјех до сада спровођених преговора и алтернативних мјера у сврху задовољења потреба оштећених, неопходно је да се питање одузетих станарских права коначно ријеши на свеобухватан, правичан и одржив начин, полазећи притом од Принципа Уједињених нација о стамбеном збрињавању и поврату имовине расељеним и избјеглим лицима (Pineiro principi) и Резолуције 1708 (2010) Парламентарне скупштине Савјета Европе од 28. јануара 2010. о рјешавању питања имовине избјеглица и расељених лица. Хрватски законодавац би требао успоставити правни оквир који ће ријешити проблем свих носилаца одузетих станарских права (не само повратника), укључујући и натуралну реституцију (повратак стана који није приватизован) или натуралну компензацију (осигурање другог стана) или новчану компензацију за оне који се не желе вратити.

 

100.000 лица погођено је одузимањем станарског права у Хрватској


Хуманитарни центар за интеграцију и толеранцију (ХЦИТ) пружа бесплатну правну помоћ избјеглицама у Новом Саду, Војвођанских бригада 17, сваког радног дана од 9 до 15 сати, а уторком, сриједом и четвртком и од 16 до 20 сати.



Бесплатну правну помоћ ХЦИТ пружа и у Апатину, Бачкој Тополи, Кикинди, Сомбору и Суботици. О времену рада правног савјетника ХЦИТ-а у овим мјестима информишите се на број 063 78 99 215.

ХЦИТ, поред осталог, прибавља и документе за избјеглице из БиХ и Хрватске. За социјално угрожене избјеглице из Хрватске документе прибавља бесплатно.

HUMANITARNI CENTAR ZA INTEGRACIJU I TOLERANCIJU
ХУМАНИТАРНИ ЦЕНТАР ЗА ИНТЕГРАЦИЈУ И ТОЛЕРАНЦИЈУ
HUMANITARIAN CENTER FOR INTEGRATION AND TOLERANCE

Srbija, Serbia,
21000 Novi Sad,Vojvođanskih brigada 17,
phone/fax. ++ 381 21 528 132, 520 030,
E-mail: office@hcit.rs; hcitns@gmail.com;
Web site: www.hcit.rs


НАПОМЕНА: Преношење текстова је дозвољено само уз навођење извора и ОВАВЕЗАН линк