Трећи сусрет Маличана у својем селу на Кордуну

Шездесетак окупљених евоцирало је сјећања на нека срећнија и економски боља времена. Времена пуне запослености било од пољопривреде било од државне фирме. Времена пуног новчаника. Данас је остала само пуна душа у оваквим сусретима.

Радановићи, Јањанини, Пријићи, Чиче, Пајићи, Лончари, Шапићи, Кукуљи, Орешчанини и Пушкари – девет некадашњих племена, а данас девет презимена која су живјела или и  данас живе у селу Маличка испод источних падина Петрове Горе на Кордуну крајем јула су се окупили трећи пут за редом. Домаћин и овога пута била је фамилија Јањанин – Миливој и Јелена. Угледна домаћинска кућа данас баш као што је била док је био жив Миливојев отац Славко и баш како ће бити иако, физички не борави стално у Маличкој, и у будуће време када „господар’ју“ преузме Миливојев син Предраг. Љетње вријеме када се са свих страна Маличани и њихови пријатељи сјате кући са разних ближих или даљњих дестинација показало се, за разлику од пријашња два сусрета, прави „тајминг“. Шездесетак окупљених евоцирало је сјећања на нека срећнија и економски боља времена. Времена пуне запослености било од пољопривреде било од државне фирме. Времена пуног новчаника. Данас је остала само пуна душа у оваквим сусретима. Маличка је у општини Топуско. На средокраћи између Топуског и Вргинмоста преко Пољана и Перне, отприлике на 11-ом километру од Топуског. На улазу у селу као и у већини српских некад пуних села је споменик посвећен стотињак жртава маличких Срба и Другом свјетском рату. Оштећен је након Олује као и већина истих, али трудом мјештана је колико толико освјежен. Долазећи из Србије или бијелог свијета Маличани улазећи у своје селу застану и поклоне се сјенима предака. Према попису из 2011. Године Маличка броји 43 душе. Нажалост данас и мање јер их је неколико у међувремену умрло. А требали ли посебно истицати да у ових шест година ни једно дијете није рођено?!

 

СЕЛО ИЗ БРОНЧАНОГ ДОБА


Насељавање Срба је почело око 1696. године, а према званичном попису аустроугарских власти од 1768. године село је имало 21 домаћинство. Уочи другог свјетског рата, 1941. године, село је имало 72 домаћинства и око 472 становника. Према попису из 1931. године село је имало 397 становника, а према првом послератном попису 1948. године било је 62 домаћинства са 325 становника. Међутим, Маличка је постојала чак и у брончаном добу јер како у својим књигама пише млади доктор истроријских наука Филип Шкиљан у Маличкој су нађени вриједни експонати из овог доба развоја људске цивилизације.  И то случајно на њиви  Миладина Шапића. Ти вредни експонати су у археолошком музеју у Загребу.

Маличка је имала велике људе у значајним временима; антифашисте и партизане Миливоја Шапића, Јовицу Лончара, Милана Чичу и друге. Имала је десетак виших и нижих официра бивше ЈНА од којих чак и једног у свјетским мјерилима врхунског командоса – Милоша Чичу!, дала је угледног свештеника – почившег протојереја ставрофора Душана Пушкара који је Цркву водио у најтежим временима комунизма. Дала је једног од најуспјешнијих пословних људи предратног периода шире кордунско-банијске регије – Илију Јањанина. Топлички „ТИМ“ којем је био годинама на челу био је цјењен пословни партнер на италијанском и француском тржишту. Данас је то мисаона именица!!! Имала је и инжињера и другог високообразованог кадра школованог са мршаве земље и жуљевитих родитељских руку.

 

СЕОСКИ ШЕРЕТИ И АНЕГДОТЕ


Као ријетко које овдашње село, Маличка је била позната и по надимцима „шпицнаметима“ које је имала готово свака фамилија. Нажалост данас у селу живи врло мало „Биђула“, „Пићина“, „Тодића“, „Машинка“, „Хемила“, „Баћа“, „Бобића“, „Гајина“, „Мразева“, „Савуга“…, расути су по свијету и остала су само сјећања.  Управо овакви сусрети осим уобичајених питања о здрављу и како се ко снашао у свијету и животу прилика су да се Маличани и њихови пријатељи присјете бројних сеоских анегдота и скечева по чему су такође били познати.

 

Једна од тих сеоских легенди које ће се преносити са кољена на кољено датира из ’70-их година протеклог вијека и разговора двојице комшија- Миладина и Мирка Шапића.

Наиме, тог љета родише шљиве у изобиљу и био је мањак каца код домаћина.

Припита тако Миладин Мирка има ли вишка коју кацу да му посуди док он не испече прву туру ракије и испразни своје посуде?

-„Имам само не знам оћеш ли је моћи натоварити на кола.

Охрабрен одговором Миладин припита:

–  „море каква је и кол’ка та твоја каца коју моја дружина неморе натоварити“.

И истина његова фамилија тада је бројала 7-8 момчади у најбољим годинама. Упрегну Миладин коње у кола, посједа синове Ђуру, Богдана, Мирослава, Брану, брата Симу, вјеројатно и неког од браће стричевића и крену педесетак метара низ брдо до Миркове куће.

Прича по прича, ракија по ракија, вино по вино (Маличани једини и дан данас гаје винограде), подневни љетни „звиздан“ жеже… и дође се до каце

Ајдеее Љуб’ца, рече специфичним испрекиданим гласом Мирко својој жени, испразни шљивооош (ком од ракије) из оне каце да је посудимо Миладину“.

Жена као и све кордунашке жене беспоговорно послуша, а кад тамо…, заиста наши Шапићи не натоварише, без обзира на сву снагу, кацу на кола.

Истина каца је била празна ал подоста посебна и подоста другачија од свих маличких и по другим селима виђених посуда за шљиве!!!

Радило се у земљу дубоко укопаној и избетонираној рупи у коју је Мирко похрањивао остатке од шљива за исхрану свиња!!!

Од таквих шеретских догодовштина којима су се Маличани међусобно „чачкали“ могла би се направити читава енциклопедија у којој би Славко Орешчанин – „Хемил“ (досељеник из Перне) био једна од централних фигура. Али ни остали не би пуно заостајали.

 

О тому се највише причало на трећем сусрету, а пошто је било и солидан број младих Маличана који су рођени и стасали далеко од села – можда они понесу понешто у својим сјећањима и сачувају од заборава. Или још боље да неко од њих „перу вичан“ запише и остави трајну успомену на једно село, једну споху и његове људе.

 

Овогодишњем сусрету присуствовао је и своје Маличане поздравио Генерални конзул Републике Србије у Вуковару Милан Шапић чији је отац Маличанин и који је као дијете свако љето проводио са браћом стричевићима Баћом и Милом Милетом. Присјетио се и сам тих времена. Маличане је својим присуством подржао народни посланик у Скупштини Србије Миодраг Линта са сарадницима који је одрастао у комшијском селу Перна, те се дружио и одрастао на маличким ангедотама. Био је и Станко Јањић из загребачког Српског народног вијећа, затим замјеница опћинског начелника у Топуском Јелена Рокнић, Блатушчанин Миле Шапић из Коалиције удружења избјеглица  и бројни други малички гости.

Без обзира ко се чиме бавио, из којег маличанског или другог „племена“ био, са којих свјетских меридијана и паралела долазио сви су били у јединственом духу заједништва обојеног патином поносне прошлости и погледа усмјереног ка бољој будућности. Барем до слиједећег сусрета нагодину.

Боро Ркман

(Да отворите слику у пуној величини кликните на њу)