Церање Доње – Где се деца рађају ту и село живи

Вративши се пре десетак година у родно село породица Каран живот је започела из почетка.

Прошло је више од двадесет и шест година када се у Церањима Доњим последњи пут чуо дечији плач. Све до пре месец дана у овом бенковачком селу живело је само старије повратничко становнштво, а онда је на свет стигао мали Александар, наставак лозе породице Каран али и радост и нада да ће живота бити све док се деца буду рађала.

У топлом и спарном јунском дану, док далматинско сунце немило пржи, на улици кроз Церање Доње тешко је срести неког од мештана. Тек по који аутомобил задарских регистарских ознака разбије постојећу тишину и надгласа звукове птица, те се изгуби у хладу испред неке од обновљених кућа. Добар је то знак, показатељ да људи има, да долазе и да није све тако пусто како се у први мах чини.

Бројне рушевине још увек необновљених кућа нескривени су сведок протеклог зла које је и овде уништило све пред собом. Зидине порушене, природа подивљала, трава и растиње узеле превласт над оним што је остало, али не посустаје пред њима ни она оку лепша слика. Готово испред сваке зидине процетали олеандер, та жилава и отпорна биљка која својим раскошним цветовима улепшава постојећу слику стварности. Пролетњи мразеви и јунска жега нису окрнули ни стабла бадема, па препуни још незрелих плодова пркосе и времену и приликама. Оно зрно лепоте у оку случајног пролазника, посматрача, не може остати имуно на тај дар природе.

Доба дана у које корачамо улицом Церања Доњих није баш адекватно за сусрете са људима који ту стално живе, а таквих је у селу тек нешто више од двадесетак. Сезона је радова у пољу, у току косидба и сакупљање сена, послови који захтевају рано устајање док, како кажу, „звиздан не притисне“, а онда се предах прави у дебелој хладовини.

Пре десет година се вратили на своје

Баш у таквом амбијенту, у тренуцима кратког одмора затичемо и шесточлану породицу Каран. Најстарији домаћини, поносни деда и бака маленог Александра, уморни од посла и препланули од сунца, налазе времена и да прозборимо коју реч. Вратили су се из избеглишта, кажу, пре десет година, да из рушевина поново подигну оно што су, до рата, годинама с муком градили. Није било лако, присећају се, али се због те одлуке ни једном нису покајали.

– Били смо једно време код ћерке у Алексинцу, затим прешли у кућу једног рођака у Мирковцима и онда одлучили да се вратимо на своје. Све је било уништено, порушено, нигде ништа остало није. Успели смо да остваримо право на обнову једног дела куће, као неки нужни смештај, и после смо све, мало по мало, сами обнављали, зидали и градили. Опет смо кренули од нуле. Купили смо десетак оваца, један пријатељ нам је даровао још пар и од тога смо временом формирали веће стадо. Живот је тежак, ништа није лако али се човек мора борити да преживи и мора радити – описује нам укратко Марија Каран.

Рођење унука у кућу унело радост

Тежак и мукотрпан посао, баш као и дуге године избегличког лутања, сада се лагано већ потискују у сећању. Животом се код њих, бар како нам се чини, најчешће описује предратни период и ово време данас када су задовољни оним што имају и када је кућа опет пуна чељади.

– Није овде лоше живети, али не можемо рећи да нема недостатака. Нама је највећи проблем вода. Водовод у селу је направљен самодоприносом мештана још 1986. године а ми данас немамо воду. Цеви су и даље у земљи, вода тече, али није исправна за коришћење а прикључци су уништени. Нема много могућности за сталним запослењем, али све што се у селу произведе може се лако продати, небитно да ли се бавите пољопривредом или сточарством. Море је близу па за све имамо купце, посла има у сезони али нема ко да путује, тако да није све ни црно ни бело што би се рекло. Пре рата овде су људи живели боговски, радили по оближњим градовима, а кући обрађивали поља и држали стоку, поврће и воће се продавало на тоне. Оно што смо тада имали могло се назвати правим животом. Ми се ни сада не жалимо, радимо доста и свега имамо. Сада се и најмлађе унуче родило па је кућа још богатија – поносно и задовољно каже Марија.

Кишницу из бунара користе за потребе домаћинства док ону за башту и стоку домаћин Јово довлачи цистерном из поља. Није то мали посао, баш као ни брига о стотину оваца и јањади, кокошкама, ћуркама, гускама, башти, посејаном житу, маслинама, винограду, свему ономе што ови вредни људи и даље раде, обоје одавно у седмој деценији живота.

Оно најосновније за живот имају захваљујући свом раду, док споредне намирнице могу купити у покретној трговини која свакодневно пролази кроз село.

– Сваки дан трговина нам стаје скоро на кућном прагу, и све што треба донесу без проблема. Доктору идемо у Бенковац али ако, не дај Боже, затреба хитна помоћ, полиција, ватрогасци или шта друго ето их за пар минута. Услужни су и љубазни, треба бити поштен и рећи како јесте – искрено ће Марија.

„Лепших и бољих крајева за живот нема од ових наших“

У разговору о тренутним приликама и ситуацији у селу, поређењу некадашњег и садашњег живота, са саговорником попут Марије време брзо одмиче. За то време њен супруг Јово већ је стигао да обиђе животиње па из дворишта носи пуну корпу домаћих јаја, показујући нам са осмехом како је и живина била вредна тај дан.

Недалеко од куће паркира се камион, знак да је и син Ђорђе стигао кући. На балкону га чека супруга са малим Александром у наручју, а у сусрет трчи Давид, Ђорђев син из првог брака. То двоје деце уједно су и једина деца у Церањима Доњим. На питање како се млад човек одлучио вратити у село где младих више нема и ту стварати породицу, Ђорђе нам даје врло једноставан одговор.

– Па ту сам се и родио, ту ми је кућа.

Од Ђорђа сазнајемо како је једно време живео и радио у Загребу, али градску гужву и начин живота са лакоћом је напустио због повратка родном крају. Могао је и у иностранство али је ипак бирао завичај, јер мир и слобода, време које ту има ипак немају цену.

– Најбитније је оно што човек жели, чему тежи и шта га чини срећним. За мене је то одувек било ово где сам сада. Где има жеље има и начина само је ствар у доброј организацији. Ми живимо добро, родитељи су још витални и већину посла кући они обављају. Супруга је до рођења детета радила у оближњем граду на мору а ја сам стално запослен као превозник у једној фирми у Бенковцу. Посла има ко хоће радити, и у селу али и на приморју. Воља је у свему пресудна, почевши од одлуке о повратку па до онога чиме сте спремни да се бавите. Све што се овде произведе органско је, здраво и незагађено, тржиште постоји, али је потребан озбиљан приступ и напор да се то подигне на један ниво који ће осигурати континуитет а самим тим и егзистенцију. Људи су различити и свако живот посматра из свог угла, што је и нормално, али ја се усуђујем рећи да лепших и бољих крајева за живот нема од ових наших, и да човек овде заиста може имати све што му треба. Наш највећи проблем је то што нас је мало, што деце нема више али ко зна, можда се и то у будућности промени па кроз неку годину не сретнете само Давида и Александра у селу – оптимистично и са осмехом закључује Ђорђе.

Од предратних тристотинак мештана у Церањима Доњим данас их је готово тринаест пута мање. Поред пута који их на свега пет километара дели од града Бенковца и данас стоји зграда порушене Основне школе . На неколико места у селу залепљени огласи за куповину кућа, плацева, земље. Чини се да је још оних који, поред наших саговорника, верују да има смисла овде улагати и градити.

Карани су, својим примером, сведоци како живот наставити тамо где је корен одавно поникао, љубављу и упорношћу пркосећи злим временима и недаћама, показујући ону његову лепшу страну, баш као и родни бадеми и процвали олеандери.

*Овај текст је настао у склопу пројекта „Ту гдје живимо“ који је подржао Фонд за потицање плурализма и разноврсности електроничких медија Агенције за електроничке медије.

Извор: srbi.hr