Душан Басташић, предсједник Удружења “Јадовно 1941.”: Потомци жртава Јасеновца не могу да ћуте

Логором Јасеновац, бројем жртава и сјећањем на овај страшни злочин, поред историчара, требало би да се баве и социолози, психолози, демографи, али и сами потомци жртава, зато што је овај концентрациони логор једна од најзначајнијих карика у српском идентитету.

Каже ово у интервјуу за “Глас Српске” предсједник Удружења “Јадовно 1941.” Душан Басташић, наводећи како то потомцима жртава нико не може да забрани, ма како се он звао и у којој фотељи сједио. Како каже, интервју који је недавно дао директор Музеја жртава геноцида у Београду Дејан Ристић, у ком је истакао да дилетанти не би требало да се баве Јасеновцем, јесте иритантан и увредљив за све потомке жртава овог злогласног логора.

– Мој отац је као једанаестогодишњи дјечак чудом преживио два мјесеца у паклу овог логора. И зато ме страшно наљути када прочитам ко наводно смије, а ко не да се бави овом темом. Не може бити монопола. Наравно да би овим питањем највише требало да се баве историчари, али нико нема право да оспори потомцима то што им је пренесено породичним предањем, што су научили и прочитали да на свој начин интерпретирају догађаје. Не треба заборавити и да је велики број потомака жртава овог логора вриједно годинама прикупљао вриједну и до сада непознату историјску грађу, дајући научној заједници на проучавање. Називати те људе дилетантима, у најмању руку је увредљиво. Једно је сигурно, коначан број убијених и настрадалих у овом логору никада нећемо сазнати. Историчари су до сада утврдили, што је усвојено и у нашој колективној свијести, да се ради о око 700.000 жртава. Покушавати то сада умањити, тврдећи да то није права бројка, да је она наводно надувана, срамно је и недопустиво – каже Басташић.

ГЛАС: Коме и због чега смета израелски историчар Гидеон Грајф, који је доста свог времена посветио истраживању логора Јасеновац? У једној од својих књига он наводи управо бројку од 700.000 жртава?

БАСТАШИЋ: Важно је напоменути, а што се врло често заборавља, да је Министарство спољних послова Србије ангажовало професора Грајфа. Он је, поред три књиге које написао на ову тему, организовао и низ изложби о Јасеновцу, а једну од њих чак и у холу УН. Негативно квалификовати данас Грајфа, представљајући његове научне радове као ревизионистичке којим се наводно желе надувати бројке у Јасеновцу, стварно је срамотно и неприхватљиво, јер се ради о угледном научнику свјетског гласа.

ГЛАС: Колико би и прављење најављеног меморијалног центра у Доњој Градини, али и Београду, могло помоћи да се коначно стави тачка на ову причу, поготово уколико би се у оквиру истих формирали научно–истраживачки центри у којима би се прикупила и изучила сва доступна историјска документа?

БАСТАШИЋ: Наравно да нам је потребан један такав центар у Доњој Градини. Они треба да нам буду као наравоученије, да нам се тако нешто страшно никада више не понови. Мислим и да имамо довољно стручних и образованих људи који могу одговорити том изазову. Али осврнуо бих се још на неколико ствари. Умањивање броја жртава логора Јасеновац од стране кустоса Музеја жртава геноцида у Београду почело је још 2001. године. Подсјетио бих и да је 2013. у Загребу истакнуто како се број жртава креће око 130.000. На овај начин, процентуално се мијења учешће жртава из сваког народа у укупном броју. Самим тим, покушава се промијенити и парадигма о Србима као једном од народа – највећих страдалника у Другом свјетском рату и Јасеновцу. То онда води ка мијењању компетенције – како ћемо формулисати овај страшни злочин и културу колективног сјећања и памћења. И на крају, поставља се питање, ко ће да гради и одабере какав ће бити меморијални центар у Градини?! Мислим да ту лежи одговор који су мотиви одређених људи, али и зашто се у посљедње вријеме покушава тако бесрамно смањити број жртава овог злогласног логора.

ГЛАС: Смањивање броја жртава геноцида над Јеврејима у Другом свјетском рату сматра се “порицањем холокауста” и кажњиво је у 16 европских држава. Да ли би и ми требало нешто слично да урадимо?

БАСТАШИЋ: Јевреји су јасно дефинисали да геноцид који је над њима почињен – представља холокауст. Именовали су га. Кад се каже порицање холокауста, ви одмах знате о чему се ради.  Нажалост, ми за оно што је нама учињено још увијек немамо никакав назив. Према мом мишљењу, све веће и чешће тенденције да се овај мрачни период ревитализује и смањи број жртава није ништа друго до – антисрбизам, односно негирање покоља.

Стратишта

ГЛАС: Често заборављамо и на друга српска стратишта.

БАСТАШИЋ: Јасеновац, Доња Градина, несумњиво је наше највеће стратиште. И у нашем медијском, али и научном простору влада да је то парадигма свих наших страдања. Бојим се да заборављамо на друга. Госпић, херцеговачке, ливањске и динарске јаме, Гаравице… О овоме се готово не говори и не пише. Још више брине што наша дјеца о свим тим страдалничким мјестима не уче. Тако се не чува култура сјећања.

Извор: Глас Српске