Илија Борјановић – за пожар у Пећкој патријаршији нису одговорне монахиње
Илија Борјановић, грађевински вештак у пензији, рођен 1939. године, пореклом је из Лике. Отац му је из села Бјелопоља, а мајка из села Грабушића. Основно образовање стекао је у Горњој Рогатици, Пачиру, Суботици и Оџацима. Средње и Више образовање стекао је Новом Саду, Београду и Суботици. Завршио је ШРО, Школу резервних инжењерских официра и био је командир инжењерског пионирског вода. Много тога је прошао у животу, од логора, сиромаштва до успешног образовања и рада у струци. Илија је поносан на своју живописну биографију и животни пут.
Илијини родитељи су 1921. године дошли у Бачку. Отац је био солунски добровољац. Привремено су се населили на пустари Бајмочка Рата, а потом 1922. године у село Горња Рогатица. По избијању Другог светског рата Илија је са родитељима и деветоро браће и сестара депортован у логор Шарвар 1941. године, одакле су због недостатка места у истом премештани по Мађарској. Изашао је из логора 1942. године на интервенцију српских православних црквених општина. Тада су деца спашена из логора и распоређена у српске староседелачке породице. Илију су одвели у Равно Село, у порту Православне цркве. Како је објаснио, њега нико није хтео да узме јер је био најмлађи. Постојала је опасност да се врати у логор, али га је спасила једна бака и у њеној породици је остао до маја 1945. године. Рани период живота Илија је провео у сиромаштву.
Из његовог живота и рада много тога би се могло издвојити, али на њега је посебан печат оставио догађај из 1981. године и његовог стручног рада у својству грађевинског вештака. Образовање које је стекао током живота, помогло му је да на реалан начин сагледа несрећни пожар у Пећкој патријаршији.
Наиме, Илија је радио је у Заводу за судска вештачења од 1976. године до деведесетих година. Дана 11.03.1981. године Шиптари су организовали велике студентске демонстрације, а већ након пет дана 16.03.1981. године запаљен је стари конак Пећке патријаршије. У то време Илија је био секретар ООСК (Основна организација Савеза комуниста) и тада је он је добио тај предмет да ради. У кривично истражном предмету који је дошао до њега стајало је да је пожар настао услед неисправних инсталација и димњака. Након сагледавања доказа и на основу стручног знања, Илија је рекао да је то глупост и није хтео да потпише да је пожар настао несрећним случајем. Међутим, нашли су човека који је прихватио да потпише:
– Читајући те списе, тражило се од монахиња да потврде да су оне запалиле Патријаршију. Међутим, оне нису пристале на то. Први који је приметио пожар, био је неки Ђорђе, који је спавао у једној соби. Почео је плафон да гори, он је побегао и викао да је пожар. Долазе шиптарска ватрогасна средства и цистерне, од којих су неке биле неисправне или са пола капацитета воде. Очито да је постојала спрега између истражног судије, односно починиоца тога дела и самих ватрогасаца. Међутим, кроз званичне институције покушавало је све да се заташка и да се не прикаже стање какво јесте.
Илија нам је објаснио на основу чега је он закључио да је тај случај био типичан пример диверзије:
- С обзиром да је моје основно занимање у ШРО, где сам био командир инжењерског пионирског вода и вршио комплетну обуку војника по темама диверзија, мина, рушења, прављења, рушења мостова, постављања мина, мени је то било врло познато. Кад сам погледао слике, видео сам да су зидови остали, што значи да је онај ко је вршио диверзију био обучен за извођење такве врсте диверзије. То је један склоп радњи и поступака који се предузимају да би се извршило уништење предмета диверзије, односно промишљено дело како да се изврши паљење.
- Кад сам видео ове фотографије и кад сам видео шта је остало на згаришту, одмах ми је било јасно да је употребљен такав експлозив који не уништава зидове. Јер за уништење зидова треба јачи екслозив и треба га подметнути тамо где је зид, а не под кров. То исто значи, да су они изнутра имали некога и да су експлозив поставили у таванску конструкцију. Међутим, успело се у томе да се истина око пожара заташка и никад се више о томе није разговарало, испричао је Илија.
Такође, занимљивост која се може издвојити из живота и рада Илије Борјановића јесте да је он сведочио изградњи Жежељевог моста и да је међу првима прешао његов лук. Некадашњи мост преко Дунава, срушен је 1999. године у НАТО бомбардовању, а био је међу четири највећа дела и јединствен у свету по систему градње. У време градње моста Илија је био ђак Грађевинско-техничке школе и наставник му је био управо Бранко Жежељ. Илијину љубав у грађевинској струци били су управо бетонски мостови.
Илија Борјановић је аутор бројних дела по различитим темама, од којих су нека објављена, а нека чекају објаву. Осим дела из грађевинске струке, Илија је писао о историји, завичају и ратовима. Нека од његових дела су “Злочин који не застарева у НДХ“, “Буњевци на правој страни историје“, “Идила и трагедија нашег народа“, “Улога и значај вештака“, “Процват и суноврат грађевинарства у Новом Саду“, “Мост као понос грађевинарства“, “Културни, забавни и спортски живот у селу Горња Рогатица“ и “Подсетник за судске вештаке“.
Новинар Српског кола
Драгана Шиповац
